Pratite nas

Ostali Sportovi

Zorana Arunović za SportFem: Očekivanja me često prevare i rastuže, mnogo sam srećnija bez njih

Foto: privatna arhiva

Duga je lista medalja sa svetskih i evropskih takmičenja koje je Srbiji donela Zorana Arunović. Za dve decenije, koliko se bavi streljaštvom u disciplini vazdušni pištolj, uspela je da bude evropska prvakinja, svetska šampionka, prva na listama strelaca na planeti i Starom kontinentu, Svetske kupove je teško i pobrojati…

Devojka prepoznatljivog osmeha navijače u našoj zemlji često je „častila“ uspesima. I ovih dana naporno trenira kako bi nastavila niz. Za Sportfem govorila je o pripremama strelaca za takmičenja, sestri Jeleni koja je trenira već 12 godina, očekivanjima pred Olimpijske igre u Tokiju, čime se bavi kad ne trenira…

Kako izgledaju pripreme strelaca za velika takmičenja? Od čega se sastoje osim pucanja?

“Daleko od toga da je streljački trening samo pucanje. Jelena je mojoj pripremi dala širinu i nespecifičnost, pa mogu da kažem da ima dosta šaranja i veoma zanimljivih elemenata. Možda ću o tome pričati kada završim karijeru, a do tada ovu avangardu čuvam samo za sebe. Pre pandemije, kada su uslovi i bili relaksiraniji, imali smo zajedničke akcije reprezentacije i bilo je sasvim normalno da se okupimo samo na doručku i večeri. Svako ima svoj način pripreme za takmičenje, svoje rituale, navike i potrebe, a vreme koje provedemo zajedno na vatrenoj liniji uvek koristimo da se takmičimo jer vas kvalitet grupe vuče da date najbolje što imate i što u tom momentu možete”.

Da li strelci rade na psihološkim pripremama?

“Pre svega pogrešno je verovanje da je psihološka priprema jedina bitna ili presudna za uspeh u streljaštvu. Naime, streljaštvo kakvo većina javnosti poznaje nestalo je januara 2013.godine kada su se prvi put promenila pravila takmičenja. Tada smo, kako to Jelena kaže, prestali da budemo salonski sport. U savremenom streljačkom treningu zastupljeni su svi vidovi pripreme, samo se njihov udeo menja u zavisnosti od perioda sezone u kome smo. U skladu sa tim, radimo i na psihološkoj pripremi, kao i na tehničkoj, taktičkoj, kondicionoj, teorijskoj, integralnoj…”

Kako izgleda zivot olimpijca u danima kada se do igara broji sitno?

“Prošle godine u ovo vreme je sve bilo u izmaglici. Trenirala sam iako su Igre bile odložene, sa jasnom idejom da ću taj nulti dan Igara dočekati u Tokiju, kad tad… Da budem iskrena, treninzi su bili moja injekcija optimizma u celom tom ludilu koje smo svi živeli tih dana. Mislim da smo jako dobro iskoristili taj period mirovanja. Sada je manje više ista situacija. Postoji kalendar takmičenja, koji je izuzetno redukovan pa umesto desetak velikih takmičenja u periodu januar-jul, imaćemo samo dva. Jasno je da smo skoro svi u istoj poziciji i da će više nego ikada biti potreban visok nivo fleksibilnosti i adaptacija na sve”.

Da li je streljaštvo borba sa samim sobom, šta vam prolazi kroz glavu dok ste na liniji, dešava li se da vam odlutaju misli?

“Nisam pobornik ideje da se treba boriti sam sa sobom, meni takva postavka smeta, zvuči mi bizarno. Moja borba se ogleda u uspostavljanju kontrole tokom nastupa, vođenju meča, sprovođenju taktičkih varijanti, fokusiranju na ono što radim… Niz nekih stvari koje su drugima nevidljive, a od izuzetnog su značaja za performans. Ako bih vodila evidenciju o tome šta mi sve prolazi kroz glavu, verujem da bi ljudi koji nisu iz sporta bili baš iznenađeni, a da bi kolege sportisti rekli vidi isti smo! Ne sumnjam da nam svima slične stvari prolaze kroz glavu, od osnovnih preispitivanja do finalnih odluka koje prethode realizaciji nekog zadatka”.

Vi imate trenera koji nikada ne može da se naljuti na vas, kako je raditi sa sestrom Jelenom?

“Jelena je izuzetno zahtevna, i ona je ta koja daje ritam našoj saradnji. Odustajanje ili stajanje u mestu nikada nije bila opcija. I sada, nakon 12 godina zajedničkog rada, ne prestaje da me iznenađuje svojim idejama i inovativnim pristupima. Kada uđemo u nedelje izazova, tokom kojih radimo kao da sutra ne postoji, pitam se kako bi mi bilo sa mirnijim i manje zahtevnim trenerom? Mislim da on ne bi izvukao iz mene ni deo onoga što je izvukla ona. U nekim periodima potrebno je da osetite da trener kreira vaš put, da bira prave ciljeve i da je posvećen tome koliko i vi, a ja sam to od Jelene dobila i mogu da kažem da ona ima moje potpuno poverenje i to ne zato što mi je sestra. To, što mi je sestra, je bila otežavajuća okolnost u prvim godinama saradnje. I u našem odnosu, a i u prihvatanju njene uloge od strane okruženja. Sada, posle toliko godina i nekih izuzetnih uspeha, mislim da smo obe izgradile individualni i timski identitet, tako što smo težile da budemo bar za nijansu bolje nego što smo bile”.

Jelena Arunović

Šta će na Olimpijskim igrama biti najveći izazov za vas? Koliko može da vas poremeti to što će biti „milion“ testiranja, što će vam kretanje biti ograničeno…

“Igre su nešto specijalno u karijeri svakog sportiste. Ako uzmete u obzir istoriju, tradiciju i trenutne okolnosti, jasno je da su Igre simbol vraćanja u normalnost, kakva nam je svima poznata, a koja je grubo narušena epidemiološkom situacijom. Znam da sportiste čekaju svakodnevna testiranja, strepnja oko rezultata testova, što će sigurno uticati na sve, međutim, ukoliko je to jedini način da se Igre održe, onda nema pitanja da li tako i treba da bude. Sigurno se spremam da sačuvam zdrav razum i fokus prebacim na svoje nastupe.  Biće čudno, u to nema sumnje”.

Kakva su vam očekivanja od Olimpijskih igara u Tokiju? U Londonu je malo nedostajalo do medalje…

“Očekivanja me skoro uvek prevare i često rastuže, pa sam prihvatila da sam mnogo srećnija bez njih. Disciplinovana sam i posvećena i bez podsećanja sebe da je olimpijska medalja jedina koju do sada nisam osvojila. Na kraju, svi ćemo tog dana izaći na vatrenu liniju i boriti se da ostvarimo rezultat koji je dovoljan za prolaz u finale, pa nakon toga nastupiti u finalu. Ako tog dana bude boljih, čestitaću i reći – svaka čast. Svesna sam da su se Igre približile, ali to ne utiče značajnije na moj rad. Kao i do sada, spremam se da prevaziđem sve teške momente, sumnje i preispitivanja, sa jasnom slikom da sam napredovala i da je svaka muka prolaznog karaktera. Ono što je konstanta je moj odnos prema treningu, moji prioriteti, disciplina i posvećenost. Idemo korak po korak”.

Medalje sa igara donosile su Jasna Šekarić, Ivana Maksimović, Aleksandra Ivošev, Aranka Binder. Na koju damu sad tipujete da če nas obradovati u Tokiju?

“Volela bih da se svi članovi tima Tokio2020 vrate zadovoljni iz Japana. Ova globalna epdemiološka nepogoda nas je sve usporila i odvela u smeru koji je potpuna suprotnost onoga što smo nekada poznavali kao normalan život. U mesec dana ste shvatili da je sport manje bitan, da ne kažem nebitan i da je zdravlje prioritet svih prioriteta. Svako od nas se na neki svoj način nosi sa novonastalom situacijom, a videćemo da li će to biti dovoljno za visoke plasmane. Ponoviću, zaista bih volela da se svi članovi tima vrate zadovoljni, to bi bila nagrada za svakoga i vetar u leđa na više različitih nivoa”.

Čime se bavite kada ne pucate, šta volite da čitate, koje filmove gledate, videla sam na društvenim mrežama da volite da kuvate?

“Vreme mimo sporta i ljude sa kojima ga provodim čuvam daleko od očiju javnosti. Prija mi ta vrsta otklona od profesije, koja zauzima veći deo mog vremena. Težim nekom balansu, ali je to na nivou vrhunskih sportskih dostignuća skoro i nemoguće, ili je jako teško ostvarljivo. U godinama sam kada bukvalno živim sport, živim putovanja i takmičenja i verujem da nisam jedina. Kada sam bila mlađa nije mi smetalo prožimanje sporta kao profesije i privatnog života, ali sada to više nije slučaj. Gradim svoj identitet van vatrene linije, usavršavam se, privodim studije kraju i spremam se za karijeru nakon sporta”.

Volite li da putujete i da li vam je sada ova pauza zbog korone tesko pala? Da li imate neku anegdotu sa putovanja, komičnu situaciju koju biste podelili sa nama?

“Kada govorim o lepim momentima uvek se setim vremena provedenog sa Bobanom. Život je pokazao svu svoju surovost onog trenutka kada se njen gasio. Čuvam sećanje na naše druženje i vreme koje smo provodile zajedno, to je bila jedna izuzetna osoba, pravi prijatelj. Nedostaje mi, često se setim neke šale koju bih podelila sa njom… Praznina koju je Bobana ostavila za sobom je ogromna i ne gajim nadu da će je neko popuniti”.

Ambasador ste u Institutu za ženski sport, čiji je osnivač Marina Maljković. Koliko su dame u težem položaju od muškaraca u sportu, Olimpijske igre u Tokiju će biti prve na kojima će biti približan broj takmičara i takmičarki?

“Na terenu smo svi u istom položaju. Svi krećemo od nule, igramo po pravilima i najbolji osvajaju medalje. Pravi problem je na drugim nivoima. Koliko žena ima na rukovodećim i subrukovodećim pozicijama? Pri tome, ne smatram da neko treba da bude na nekoj poziciji zato što je ženskog pola, da se odmah ogradim od toga. Isto tako, ne sme da se dešava da neko ne bude tamo gde bi na osnovu rezultata, minulog rada, efikasnosti ili dostignuća trebalo da bude samo zato što je ženskog pola i što to možda nekome nije po volji. Ustav garantuje svaki vid ravnopravnosti i ja se onda (sa pravom), pitam da li je moguće da u sportu imamo toliko nekvalitetnih žena u korist toliko kvalitetnih  mušakraca? Ili su u pitanju manjak ambicije, naučeni obrasci, neodobravanje okruženja. Olimpijskim sportom se bavim 20 godina, na vrhunskom nivou i imala sam privilegiju da u tom periodu upoznam izuzetne stručnjake i operativce, oba pola. Zato i smatram da izuzetnost, kvalitet i uspeh nemaju pol”.

Reklama

Ovo morate videti

Više u Ostali Sportovi