Pratite nas

Odbojka

Vanja Grbić: Podržimo devojčice da se bave kojim god sportom žele

Kad je idealno vreme da devojčice počnu da treniraju? Da li bi trebalo prvo da se bave gimnastikom, pa tek onda nekim drugim sportom? Greše li treneri kad devojčice i dečake stavljaju u istu grupu, da treniraju zajedno? I da li je sramota da se devojčica bavi fudbalom, vaterpolom, boksom, borilačkom veštinom?

Teško se može naći bolja osoba da odgovori na ova pitanja od Vladimira Vanje Grbića, zlatnog olimpijca, čoveka koji je s ponosom pronosio slavu ove zemlje u najtežim okolnostima, istinske legende svetske odbojke i trenera koji već šest godina radi sa devojčicama i dečacima. Pritom je i otac četvoro dece i neko ko se žestoko bori da zaštiti prava najmlađih članova našeg društva i da ih ujedno sačuva od nestručnih ljudi kojih je u sportu sve više.

U kom uzrastu bi bilo najbolje da devojčice počnu da se bave sportom?

„Organizovano vežbanje treba da krene od pete ili šeste godine. Ponavljam vežbanje, a ne bavljenje sportom, jer današnja sportska aktivnost uglavnom podrazumeva da treneri, koji najčešće ne mogu da budu treneri u seniorima zbog kvaliteta statusa ili trećeg, sportsku tehnologiju najvišeg mogućeg nivoa spuštaju među decu. I time prave višestruku štetu deci. Fizičku, psihološku i emotivnu. Takav usko specifični program je za već profilisane i opredeljene sportiste i to je najčešći razlog odustajanja i averzije dece prema bilo kojoj fizičkoj aktivnosti.“

Zbog čega?

„Zato što se time vrši nasilje nad decom, koje nije fizičko, već emocinalno-psihološke prirode. Taj prtisak koji deca trpe od strane trenera i od strane roditelja, zbog postignuća, rezultata, ostvarivanja ciljeva itd, deci ostavi ožiljke da odustanu od sporta i ne bave se nikad više nikakvom fizičkom aktivnošću, jer im je to ozbiljna trauma. Takav program i pristup su destruktivni i ne rade na sveukupnom ili sveobuhvatnom sazrevanju i rastu dece kroz sport ka njihovom zdravlju, što bi sport suštinski trebao da bude. Odskočna daska ili sredstvo za ostvarivanje najvažnijeg cilja- zdravlja.“

Kako bi onda trebalo da izgleda „organizovano vežbanje“, kako ga Vi nazivate?

„Organzacija fizičke aktivnosti, koja ima segmente sportske discipline, a nije sportska disciplina sama za sebe cilj, nešto je što treba da pomogne deci da se razvijaju i usavršavaju. Ona treba da zadovolji njihovu potrebu za kretanjem, igranjem, komunkacijom i socijalizacijom generalno. Period od šeste do devete godine, po sportskoj nauci, vreme je kad se rade poligoni, elementarne igre, a sve je to povezano i sa zrelošću našeg nervnog sistema. On je u šestoj godini razvijen 60 odsto, a u 12. godini je razvijen 90 odsto. To je, znači, period razvoja koordinacije, koja je majka svih motoričkih sposobnosti.To znači da deci treba da damo ono što je potrebno njihovom razvoju i što prati njihove senzitivne i kritične periode za razvoj motoričkih sposobnosti. Sport tj. sportska disciplina način je igre ili komunikacije, kojim se lakše program sprovodi.“

Postoji li u tom uzrastu razlika između dečaka i devojčica i načina rada sa njima?

„Te razlike su minimalne i oni koji se bave radom sa decom moraju da ih znaju. Razlike su da devojčice pre dolaze u periode koji su vezani za razvoj motoričkih sposobnosti, jer su fiziološki naprednije i sve im se dešava ranije. To je osnovna razlika i o tome treba voditi računa. Od šeste do devete godine još nema značajnijih razdvajanja i deca treba da rade elementarne igre i poligone zajedno. Ali u periodu od devete do 12 godine, kad je pravo vreme za upoznavanje sa loptaškim sportovima, već tu imamo prvo razmimoilaženje, jer su devojčice naprednije. Ipak, u svakom trenutku moramo da vodimo računa i da znamo da su to deca! Ponavljanje vežbi starih 50 godina, po starom programu, deci današnjice brzo bude dosadno. Potrebno je organizovati igru da bude interesantna. Ostvarenje na planu igre jeste upoznavanje svojih sposobnosti, upoznavanje okruženja, intregracija sa okruženjem, razvoj strpljenja, tolerancije, samosvesti itd. To su stvari koje treba stimulisati i tu nema razlike između dečaka i devojčica. Odbojka, recimo, stimuliše da do kraja osnovne škole mogu da se igraju zajedno, što je fantastično. Mislim da smo i jedini sport po tom pitanju.“

Koliko je važno edukovati i roditelje? Imamo primere ambicioznih mama i tata, čija deca već u uzrastu od 10-11 godina imaju više treninga dnevno, čak rade vežbe u teretani i već u tim godinama zapostavljaju školu po cenu treninga i takmičenja, jer svi od svojih mezimaca žele da stvore novog Novaka Đokovića?

„Takvi roditelji koji leče svoje komplekse nisu vredni komentara. Oni ne poznaju osnovne principe ili ono što su sposobnosti deteta, njegovog uzrasta, potencijala, pola, predispozicija… Zbog ubeđivanja trenera, koji i nisu treneri nego marketinški magovi da prodaju roditeljima laži ali bukvalno, roditelji nasedaju na priče da će njihovo dete biti Novak Đoković. Jer dete ima talenta i ako ih oni budu trenirali, ako dete ima tri treninga dnevno, biće novi Đoković. I onda dete, koje ima mnogo više progutanih sati na terenu, naravno da će u tom trenutku i u tom uzrastu biti sposobnije od dece koja prate ono što je njihov fiziološki optimum. Takođe će se i mnogo pre povrediti. Prednja ukrštena veza puca mnogo češće, a prosek godina je mnogo niži nego pre. To su ozbiljne trauma koje DETE nosi ceo život. Važno je za decu i njihovu semantičku i motoričku odnosno sveukupnu sposobnost, ali veoma je važno da treneri poznaju njihove sposobnosti. Slikovito rečeno, ako dajete detetu da jede čokoladu tri puta dnevno, svaki dan, njemu će čokolada da se zgadi. On treba da je dobije kao nagradu. Nije bavljenje sportom garancija da će dete biti uspešno, već je ono važno za praćenje i razvoj njegovoih sposobnosti kao osobe, što fizičkih, što mentalnih i prevencija onoga što može da dovede do povrede. Ono što nas održava u sportu nema veze sa fizičkom, već sa emocionalno-psihološkom prirodom. Naši kapaciteti koji nas izdvajaju nisu fizički, već mentalni. Posvećenost, doslednost i ne odustajanje.“

Može li dete tako da se zasiti sporta i da u 16. ili 17. godini dođe do velikog razočaranja? Kakva psihološka podrška im je tad potrebna?

„Odgovoriću vam onim vicom kad su pitali Cigu koja mu je najveća trauma iz detinjstva, a on odgovorio: „Pa, brak“. Dete je istrošeno u 16. godini, često i pre, odnosno njegova hrskavica, ligamenti, tetive… Njegovo telo je dovedeno do nivoa blažeg invaliditeta. I to koliko-toliko može da se sanira. Ono što ne može jeste semantika, životna energija i želja koju dete treba da ima da se igra. Jer je ono već do te mere istrošeno da ne želi više da vidi reket, patike i lopticu, ako uzimamo bavljenje tenisom kao primer. To je problem. Zašto? Jer su ga terali i prisiljavali, jer su videli dolare i evre koje će ono u perspektivi da zaradi, jer im je rekao ili obećao neki trener da dete to ima u sebi. Možda dete to i ima, ali tačno se zna kako se takve stvari rade. Dete treba razvijati u okviru njegovog potencijala i sposobnosti, tako da fizičke sposobnosti mogu da podrže ono što će biti njegovo svakodnevno sticanje samopouzdanja, odnosno napredovanje. Da ponovim, da mogu da podrže njegovo svakodnevno razvijanje, sticanje samopouzdanja i napredovanje. Ako se pretera, dolazi do pucanja prstenja, obično najslabijeg u kinetičkom lancu, a to je najčešće ozbiljna fizička povreda. Da ne zanemarimo ono gore, a to je ozbiljan emocionalni krah, koji dovodi do prestanka bavljenja sportom i nikad se to dete više ne vrati ni na sport niti fizičku aktivnost – rekreaciju.“

Ako bi postojale rigorozne psihološke, fizičke, mentalne provere prilikom sticanja trenerske licence, da li bi problem bio rešen?

„Radi se o sledećoj stvari, a to je da niko ne želi da se zameri ljudima koji stiču novac prodavajući „znanje i uslugu“ deci i roditeljima . To je veliki broj ljudi, prava armija. Kad uđete nekome u džep taj neko je spreman da uradi bilo šta. Pitam se, da li su nama deca najvažnija? Jesu! Da li onda želimo da dajemo da nam unište decu, pod izgovorom da će od njih da naprave nešto što i ne postoji, a bez ikakvog uvida u stanje i bez ikakve analize? Da se mimo kontrole institucija odvija aktivnost bez stručnog nadzora koju roditelji plaćaju. Nasilje i nepedagoški pristup su najblaži opis onoga što se dešava na terenima pred očima svih koji okreću glavu ili „misle da to tako treba“ Prvo i osnovno, ne možete za tri ili šest meseci kursa, a takvi su trenutno kursevi za trenera, da naučite kako da radite sa decom! Postoji talenat, postoji semantika i misija za one koji rade sa decom. Nisu svi za tu misiju. To je više od zanata.“

Kad bi sve to „zategli“, da li bismo imali dovoljno stručnih ljudi?

„Prvo, po kom programu rade treneri? Oni kažu da imaju vežbe koje su im dale rezultate, a to su prekopirane vežbe od pre 40 godina. To sam već prethodno rekao „copy/paste“ princip. Drugo, sposobnosti dece su se promenile u poslednjh 20, a kamoli 40 godina. Nijedan granski savez nema nacionalnu školu ili program za rad mlađih kategorija i odatle kreće sve. Ako i imaju neki nacrt na tome se apsolutno ne radi. Treba granski savez da spusti na klubove i školice taj program i kontroliše njegovo sprovođenje. Svojevremeno sam pre osam godina predložio ovakav program u Odbojkaškom savezu Srbije, koji je tada slovio za najbolje organizovan savez. Nisam naišao na razumevanje, bojkotovan je predlog. Treba da se naloži svim školama koje rade sa decom, neka stiču novac to nije problem, ali da daju kvalitet i da ne obećavaju lažne kule i gradove. Mi ne znamo koje su sposobnosti i kapaciteti dece i koja je količina rada potrebna s njima. Ja to znam jer već šest godina radim s decom iz 40 zemalja sveta i znam koliko za koje dete i koji uzrast treba da se radi i kakva je razlika između dečaka i devojčica. Ja imam apsolutno jasan uvid u to. To je periodizacija dečijeg sporta, ono što želim da ostavim u amanet sportu i društvu. To je moja misija.“

Postoji li podela na sportove za devojčice i sportove za dečake, kad govorimo o idealnom sportu za razvoj deteta? Primera radi, mnoge devojčice imaju problem ako reše da se bave fudbalom, jer nailaze čak i na osudu porodice, prijatelja, okruženja…

„Najveća pretnja napretku su predrasude i neznanje. Ljudi koji kritikuju ono što ne znaju, odnosno imaju predrasude, jesu nekulturni i neznalice. Znači, kod nas stvari funkcionišu na sledeći nain. Prvo vas osuđuju kad ste vizionar, jer ste kao takav najopasniji. Onda kad uspete da izdržite i progurate i dokažete to što jeste, onda pokušaju to da vam ukradu, a vas pošalju na marginu. Zašto devojčice ne bi igrale fudbal? Šta je problem? Mislim da decu ne treba limitirati, već ih usmeravati ka onome prema čemu imaju afinitet. U mnogim zemljama postoje škole sportova borilačkih, loptaških, vodenih itd. Deca se prate od malih nogu. Usmeravaju se na osnovu PRAĆENJA I SPOSOBNOSTI, motoričkih i psiholoških. Tako MORA da se radi. „

Naslušali smo se slučajeva gde su nam aktivne ili bivše fudbalerke pričale da su morale prvo da dobiju dozvolu porodice, pa odobrenje prijatelja, okoline, a mnoge ni danas ne nailaze na razumevanje i podršku?

„Znam da živimo na Balkanu. Ja volim zemlju u kojoj živim. Ali, baš je glupo ako si zatucan. Ljudi imaju pravo izbora, da misle i rade šta god žele. Za devojčice je važno da imaju slobodu da se bave čime god one žele, makar to bila i najobičnija šetnja, brzi hod, šta god. Da li žele da treniraju fudbal, boks, karate, košarku, zašto da ne? Ne treba nikoga sprečavati da se bavi bilo čime. Na kraju krajeva treba probati da se uverimo i da nešto ne možemo ili nismo sposobni za to, zar ne? Sećam se dve devojke iz Vanuatua koje su želele da igraju odbojku na pesku. Muževi su ih tukli, a zajednica osuđivala. Nisu odustale i kvalifikovale su se za Olimpijske igre. Danas su uključene u rad sa decom i žive su legende.“

Kako bi trebalo pristupiti devojčicama, kakav trener treba da bude? Čini se da roditelji često donose zaključke o tome kakav je neki trener i da li je dobar za njihovo dete samo na osnovu toga da li je dovoljno oštar, grub, glasan?

„Na osnovu čega roditelj može da proceni da li je trener dobar? Po tome da li se dete smeje i rado ide na trening. Ako dete ide drage volje na trening i vraća se nasmejano i jedva čeka sledeći, znači da je taj trener uspešan. Nije pitanje da li će napraviti od deteta svetskog šampiona, već da li će napraviti dobrog čoveka, pravu ličnost, koja želi da sarađuje s drugima. Šta je roditeljstvo nego pitanje odrastanja, sazrevanja, osamostaljivanja i nezavisnosti naše dece. To je poenta cele priče. Ako dete ima energiju da se nečim bavi, treba ga podržati. Ne treba svaštariti jer neprijatnost izbora je velika. Nažalost nemamo adekvatno mesto gde bi mogli da nas usmere gde da idemo ali evo mog predloga u tabeli“


UZRAST I IDEALAN SPORT

0-6 godina bazični sportovi: gimnastika, atletika, plivanje…

6-9 godina elementarne igre: poligoni, školice sporta…

9-12 godina prijemčivost razvoja loptaških sportova (prvi period napuštanja sporta i potencijalna
opasnost da dete TERAMO na nešto što zaista ne želi)

12-16 godina potencijalni razvoj tehnike sportske discipline

16-23 godina razvoj elemenata sportske discipline ulazak u ozbiljan drill

19+ godina profesionalno opredeljenje

Klikni i komentariši

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklama

Ovo morate videti

Više u Odbojka