Milica Mandić je po stažu, uspesima, ali i godinama, perjanica Tekvodno kluba Galeb. Zlatna olimpijka iz Londona odlazi uskoro u penziju, a štafetu „prve među jednakima“ trebalo bi da preda olimpijskoj vicešampionki iz Rija 2016. Tijani Bogdanović.
Tića, kako je zovu u Galebu, kaže u razgovoru za SportFem da još nije spremna na taj korak. Ne zbog toga što ne zna kako bi trebalo da se ponaša kapiten, već zato što je navikla da joj je Milica uvek „tu“.
“Iskreno, nisam spremna. Navikla sam na Milicu. Ceo život sam tu uz nju, ceo život idemo zajedno na turnire, ona mi dođe kao starija sestra. Tako da stvarno nisam spremna za taj trenutak kad ona ode u sportsku penziju i ne znam kako ćemo se navići bez nje ovde na treninzima. Ali sigurna sam da će ona ostati deo nas i da će biti deo ovog kluba. Mica je svima nama pokazala da se može osvojiti olimpijsko zlato, a pored toga naučila nas je poštovanju, lepom ponašanju, kako biti vredan, uporan, istrajan”, kaže Tijana.
Njih dve će biti uzdanice srpskog olimpijskog tima na predstojećim Igrama u Tokiju, koje počinju za 60 dana.
“Pripreme za Tokio teku odlično. Zaista smo u dobrom pripremnom periodu. Proteklog vikenda imali smo državno, pre toga i Evropsko prvenstvo. Na Evropskom se nisam baš proslavila, ali smo uvideli gde su nam greške i šta treba da popravimo. Na tome upravo i radimo. Idemo i na pripreme u Grčku, tako da su svi ovi turniri pre Olimpijskih igara pripremni deo za Tokio. Meni je odlaganje takmičenja za godinu dana dobro došlo, jer sam imala više vremena da se pripremim.”
Tijana, kao i Milica, navikle su nas da se sa svih većih takmičenja vraćaju sa medaljama. Olimpijske igre su najveće takmičenje, a samim tim su i očekivanja navijača najveća.
“Meni to nije pritisak, već motivacija da nastavim da treniram i osvajam medalje. Uvek mi znači podrška naroda i porodice. Znači mi kada vidim da imaju neka očekivanja od mene, da žele da osvojim medalju. Najgora su očekivanja koja imam sama od sebe, druga mi ne padaju teško. Što se Tokija tiče, zadovoljna sam što sam se uopšte kvalifikovala, jer je trebalo četiri godine ostati u vrhu rang liste. Ali naravno da su naši ciljevi najveći na Igrama, da nije tako ne bismo ni išli na turnir.”
Tijana kaže da joj se od prethodnih Igara u Riju, gde je osvojila srebrnu medalju, do danas život mnogo promenio.
“Verujem da sam malo sazrela od tada. Sada kad pogledam bila sam beba na tim OI, bila sam najmlađa. Dosta mi se sve promenilo, drugačije razmišljam, drugačiji mi je stil borbe, mnogo toga nije isto.”
Osim što gospodari na strunjači, Tijana se odlično snalazi i na fakultetu gde studira psihologiju. Priznaje da zbog obaveza u tekvodnu ne stiže dovoljno da se posveti studiranju, iako baš voli da vreme provodi na fakultetu.
Još nije blizu odluke čime će se baviti kad završi karijeru.
“Još uvek se pronalazim. Psihologija mi se jako sviđa, a mislim da je biti trener u tekvondu izuzetno naporno i kako moj trener kaže – osedeo je zbog mene. I ne kaže da je zbog svih nas, već isključivo zbog mene. Ja takav stres ne bih sebi dozvolila. Šalu na stranu, sebe vidim u psihologiji. Da li je to sportska psihologija ili neka druga ne znam, još uvek se tražim. Znate, kad kažem ljudima da studiram psihologiju, odmah misle da mogu da im čitam misli i da mogu odmah da im napravim profil ličnosti. Nije to baš tako, ali sve mi se to veoma dopada.”
TKD Galeb, inače, ima angažovanog psihologa Mariju Srećkov, koja godinama već sarađuje s našim najboljim takmičarima.
“Mi smo sa Marijom jako bliski i ona je tu ne samo da nas vodi do medalje i da nam pomaže, već da nas nauči da živimo život punim potencijalom. Sve što imamo da to i ostvarimo. Vidi potencijal u nama, jako nas voli, kao i mi nju. Gleda uvek da mi pomogne i oko fakulteta, ali tu je i za stvari iz mog privatnog života i tekvonda.”
Tijana je zahvalna roditeljima što su je pre 19 godina upisali na tekvodno ne sluteći do kojih visina će ona stići, ali su joj tako omogućili da izuzetno obogati svoj život.
“Cela ta priča sa tekvodnom kod mene je išla spontano. Počela sam da treniram sa četiri godine i to je bila odluka mojih roditelja, na čemu sam im sada zahvalna. Oni su želeli da me izvedu na pravi put, ali nisu znali da će to dovesti do olimpijske medalje. Lepa strana ovog sporta je i što možemo mnogo da putujemo, učimo jezike, upoznajemo druge kulture… Nisam bila svesna u šta ulazim, ni kako sam tako brzo ušla u profesionalni sport”, ističe Tijana Bogdanović.
