Srpska reprezentativka u odbojci Teodora Pušić relativno skoro stigla je u redove nemačkog Drezdnera, ali od starta ima status zvezde u tom klubu. Tako je razgovor s njom, koji je objavljen u listu “Saksonija”, naslovljen – “Teodora, igračica kakvu Drezdner nikad nije imao”.
Koliko Nemce oduševljava njen sportski “si-vi” i kvaliteti na terenu, toliko su bili pozitivno iznenađeni svestranošću Teodorine ličnosti.
Razgovor je vođen dok se još nije bila slegla prašina u vezi sa deportacijom Novaka Đokovića iz Australije, pa je Pušićeva bila istinski tužna.
Objasnila je Nemcima da Nole u Srbiji ima kultni status.
“Zaista sam veoma tužna zbog odluke. On je najveći sportista našeg vremena, predstavlja vanserijsku inspiraciju na terenu i van njega za sve nas sportiste. Njegov herojski status u Srbiji teško je uporediti sa bilo kojom nemačkom sportskom ličnošću”, kazala je Teodora.
Predstavljena je pre svega kroz titule osvojene sa reprezentacijom Srbije i to onom sa Svetskog prvenstva 2018. i šampionata Evrope iz 2017. i 2019.
Pušićeva je ugovor sa nemačkim klubom iz Drezdena potpisala tek sredinom novembra, jer je imala problema sa povredom, inače je prošle sezone nastupala u Rumuniji.
Najavili su je kao igračicu koja će iskustvom i prisebnošću kontrolisati i smiriti mladi tim iz Drezdena, a onda je na debitantskom nastupu ponela epitet igračice utakmice.
I dalje muči muku sa povredom ramena, pa je nedavno morala s tribina da bodri saigračice,
“Uh, kad ih gledam, dođe mi da onako obučena u civilu uskočim na teren, samo da pomognem da osvojimo nekoliko poena, pa da se vratim na tribine”.
Nemačka joj je dobro poznata jer je nekada igrala u Štutgartu. Kad je stigao poziv iz Drezdena, kaže da nije dugo razmišljala. Za nekoliko dana stigla je u novi grad, smestila se u novi stan, ali muče je samo nova kola. Električni automobil.
“Čoveče, to moram da punim češće nego mobilni telefon”, uz smeh priča srpska odbojkašica.
Autor teksta u “Saksoniji” kaže da je saigračice zovu nadimkom Teo, ali da je svi opisuju kao lava.
“Nikad ne mogu da prestanem da se borim. Takva sam”.
Njena druga strana jednako je zanimljiva. Pušićeva ovih dana čita roman Frederika Begbedea “Čovek koji je plakao od smeha”. Ispričala je da se oduševila kad je nedavno, šetajući Drezdenom, shvatila da je u tamošnjoj Galeriji slika starih majstora trenutno izložba slikara Johana Vermera, jednog od njenih omiljenih umetnika.
“Stvarno bih volela da odem tamo“, kazala je Teodora.
O njenim interesovanjima van terena, kaže autor teksta u “Saksoniji”, dovoljni govori njen džemper sa odštampanim čuvenim muzejom Luvr.
Ali dogodila joj se jedna avantura koja nema veze ni sa sportom, ni sa umetnošću, a nikad je neće zaboraviti.
“Skakala sam padobranom sa 8.000 metara. Tih minut i po slobodnog pada je osećaj koji verovatno nikad ne bih umela da vam opišem dovoljno dobor. To je najveći adrenalin koji možete da zamislite”, s ushićenjem priča Teodora.
Kad se vrati iz maštanja o novom skoku i opet se smesti na sportski teren, Pušićeva je vrlo trezvena, ali ambiciozna i jasna.
“Sa Drezdenom želim da osvojim duplu krunu, titulu i prvenstvo, a sa Srbijom zlato na Olimpijskim igrama u Parizu 2024.”.
Neka joj se želje, naročito ova druga, ostvare, pa možda olimpijsko zlato probudi veći adrenalin od skoka sa 8.000 metara.
