Pratite nas

Borilački sportovi

Tamara Živić – Šampionka koja radi vantelesnu oplodnju

Priča Tamare Živić protkana je sa mnogo suza, bola i borbe. Od šeste godine predano trenira karate, iako joj mnogi govore da odustane od sporta zbog čestih povreda. Ipak, bez obzira na zdravstvene probleme, ova mlada devojka niže uspeh za uspehom. Višestruka je državna prvakinja, osvajač je balkanskih i međunarodnih medalje, a pored svega toga ima vremena i za nauku. Master je student kliničke embriologije i san joj je da jednog dana radi na klinici za veštačku oplodnju, jer je svesna da od karatea neće moći da živi.

Kako si počela da treniraš karate?

“Počela sam da treniram jer je moj brat krenuo, ali vremenom sam razvila veliku ljubav prema karateu. Tako da i pored velikih povreda sa kojima i danas imam problem nisam odustala.Trudim se da uvek gledam napred i da se maksimalno trudim za sve u životu.”

Kakve si povrede imala?

„Dugo vučem povredu kolena. Povredila sam se još dok sam bila klinka. Prvi put mi je ispala patela kada sam imala svega 14 godina. Nekoliko godina mi je stanje bilo stabilno, ali onda mi se pre godinu ipo dana dogodila ista situacija. Bez obzira na to ovu sezonu jesam radila. Bila sam treća na državnom i treća u Kupu Srbije. Ali nažalost i dalje nisam u ritmu u kakvom sam pre bila. I dalje se oporavljam.“

Kako se osećaš kada znaš da moraš da praviš veliku pauzu zbog povrede?

„Svesna sam da kada se povredim sledi dug period oporavka i da je potrebno vreme da se vratim u formu. To mi ne pada mnogo teško, ali mi je najžalije kada se vratim treninzima i shvatim da ne ide sve onako kako sam ja zamislila, da nije sve to najbolje kao što bih želela. Kada sam posle nekoliko meseci oporavka krenula sa treninzima, stalno sam imala bolove. Imam sindrom skakačkog kolena na obe patele. Kada se preforsiram, one se upale i ja imam nesnosne bolove, bukvalno mi dođe da vrištim od bolova.“

Da li si nekada poželela da odustaneš?

„Govorili su mi da treba da prestanem da treniram i cela ova sezona mi je bila veoma teška. Stalno sam vagala:“Da li da treniram ili da odustanem.“ Ubijalo me je to što ne mogu da treniram koliko želim, što moram da doziram, što mi se javljaju bolovi. Hoću, ali ne mogu. Nešto me koči. Ni sama operacija ne bi pomogla za ovaj moj problem.“

Pa kako pored tolikih bolova i rizika nastavljaš da treniraš?

„Na sreću posle državnog prvenstva sam od jednog kolege čula za tretman krvne plazme, pa sam krenula na te tretmane. Tri puta sam već dobila krvnu plazmu i uskoro treba da dobijem i četvrtu dozu, pa se nadam da će mi to pomoći. Trenutno ne radim karate, radim samo fizičku pripremu za sledeću sezonu. Nadam se da će mi ti tretmani omogućiti da mogu opušteno da treniram, jer se mnogo nerviram zbog svega. Preplakala sam nedelju pred državno prvenstvo svaki dan, ali nisam htela da odustanem. Bila sam svesna koliko sam se svega odrekla da bih bila spremna za prvenstvno.“

Ti si i reprezentativka Srbije. Kakav je osećaj predstavljati svoju zemlju?

“Prvi put sam radila za reprezentaciju kao kadetkinja. Sećam se tog Evropskog prvenstva u Konji. Iskreno, tada sam se mnogo uplašila jer je to bilo prvo Evropsko prvenstvo za mene. Kako je vreme odmicalo shvatila sam veličinu nastupa za reprezentaciju i za naš grb .Uvek kada radim takmičenja setim se moje mame, koja je moja najveća podrška i u sportu i u školovanju.”

Pored toga što naporno treniraš, ti dosta vremena provodiš u putu od kuće do kluba.

„Živim u Beogradu, a treniram u Pančevu. Svaki dan putujem u Pančevo i zaista sam mnogo vremena uložila u ta putovanja, a i same treninge. Meni to nije izgubljeno vreme, iako sam svesna da karate nije profitabilan sport od koga ću živeti. Ja ga volim i samo to mi je važno. Karate je ušlo u moje srce, u moj život i svesna sam da ću jednog dana morati da se povučem i znam da će mi tada biti mnogo teško. Moj život je karate. Imam 23 godine, a bavim se karateom od šeste godine.“

Pored toga što si uspešna karatistkinja ti si završila i biologiju.
„Kada sam upisivala fakultet nisam bila od onih osoba koje ne znaju šta da upišu, pa upišu DIF pošto se bave sportom. Bila sam sigurna da neću upisati taj fakultet. Nisam ljubitelj ostalih sportova. Nije da ih ne volim, ali baš nisam ljubitelj. Najviše volim svoj sport i kada bi postojao karate fakultet, ja bih njega upisala. Išla sam u gimnaziju, prirodno-matematički smer i dvoumila sam se između biologije i medicine. Nisam upisala medicinu jer sam mislila da će mi biti naporno da uskladim fakultet sa karateom. Ali moram da priznam da mi ni biologija nije bila mnogo laka.“

Uspešno si završila fakultet. Šta dalje?

„U avgustu prošle godine sam završila biologiju i u oktobru sam upisala master kliničke embriologije. Bavimo se reproduktivnom biologijom, tačnije vantelesnom oplodnjom. Neki se bave životinjama, ali ja sam prevashodno za ljude, za humanu populaciju. Cilj mi je da završim ovaj master, pa bih upisala i molekularnu biologiju. Posle toga bih imala dva zvanja i onda mi je cilj da potražim posao na nekoj klinici za vantelesnu oplodnju.“

Koji su ti dalji ciljevi?

„Razmišljala sam i o doktorskim studijama, kada je u pitanju taj naučni deo mog života. Što se tiče sportskog, prevashodno mi je važno da se skroz oporavim. Želim kada radim treninge da budem opuštena kao što sam pre bila. Da mogu slobodno da napravim neke pokrete, udarce, a ne da treniram sa strahom da li ću se povrediti ili da li će me nešto zaboleti. Želim da sve to prođe kako bih bila skroz opuštena.”

Imaš li poruku za sve one sportiste koji se kao ti dvoume da li da odustanu?

“Moja poruka svim ljudima je da nikada ne odustaju. Koliko god nekada bilo teško, nezamislivo, užasno moraju da nastave da se bore”

Klikni i komentariši

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Reklama

Ovo morate videti

Više u Borilački sportovi