Autoritativno, lako i očekivano. Kako dolikuje dvostrukim svetskim šampionkama. Nije rival za poređenje, ali u skučenom sistemu takmičenja, gde prostor za greške maltene ne postoji, bitno je da su počele pobedom – 3:0 protiv Meksika u Ningbou, u prvoj utakmici kvalifikacionog turnira za plasman na Olimpijske igre.
Pet godina posle slavlja nad istim protivnkom na planetarnom prvenstvu u Japanu, naše devojke su odigrale sličan meč. Tad su prepustile Latinoamerikankama 51, a sad sedam poena više – 25:16, 25:19, 25:23. Ako je te 2018. pobeda na startu druge faze takmičenja bila nagoveštaj podizanja pehara, nadamo se da je ova vesnik viziranja pasoša za Pariz. Bez obzira što teži izazovi tek slede.
Imajući u vidu da ćemo tek završna dva dana takmičenja u Kini igrati protiv najizazovnih rivala (Holandije, koju smo savladali u polufinalu tek okončanog prvenstva Evrope) i Kine (drugoplasirane u poslednjem izdanju Lige nacija, uz to domaćin ovog turnira), razumljivo je što je selektor Đovani Gvideti čuvao pojedine igračice. Na primer, Tijana Bošković i Maja Ognjenović nisu izlagane naporu, a pokazalo se da i bez glavnih poluga tima možemo bez problema da izađemo na kraj sa Meksikom.
Umesto Maje, na poziciji tehničara posao je dobro obavila Slađana Mirković, dok je Tijanino odsustvo omogućilo Katarini Lazović da se razigra. Bila je naša najefikasnija igračica, ostvarila 13 poena iz 34 napadačka pokušaja i tako potvridla da joj Kina, očigledno, prija, ako se zna da je deo klupske karijere provela u ovoj državi. U poenterskom smislu, odmah uz Lazovićevu bila je korektor Ana Bjelica, koja je dobila nešto više lopti (40) i zabeležila 11 poena. Isto koliko i bloker, Maja Aleksić. Imajući u vidu razliku u klasi i opredeljenje selektora da malo više nego inače kombinuje, u našem sastavu čak četiri devojke su imale dvocifrene. Osim pomenutih Sara Lozo je brojala do deset, a vredi istaći i doprinos Mine Popović (devet).
