Najteže mi je da radim s decom kad su u pubertetu ili na prelasku iz osnovne u srednju školu, jer tad mnoge devojčice žele da odustanu od sporta, kaže u intervjuu za SportFem Slađana Drezgić, trener Vaterpolo kluba Vojvodina.
Ona dodaje da je situacija u ženskom vaterpolu u Srbiji veoma loša, postoji svega nekoliko klubova koji iole ozbiljno rade, a interesovanje je svedeno na veoma uzak krug ljudi.
Entuzijazam, ljubav prema vaterpolu i posvećenost deci razlozi su zašto i taj mali broj klubova opstaje.
Kada je najbolji momenat da devojčice počnu da se bave vaterpolom?
“Isto kao i svakom sportu, što ranije to bolje. Vaterpolo je komplikovan i dinamičan sport. Prvo zahteva obuku plivanja, pa stilove plivanja, pa se onda prelazi na elemente vaterpola i tek posle svega toga se prelazi u takmičarsku kategoriju. Idealno je početi sa treninzima sa nekih sedam ili osam godina, mada sam stava da kod devojčica nikad nije kasno, kao što je to striktno kod dečaka. Imala sam primere da dođu devojčice prvu put dođu na trening i sa 12, 13 ili 14 godina i postanu odlične igračice”.
Da li je istina ili predrasuda da će devojčice zbog ovog sporta biti krupnije?
“Nažalost kod nas su i dalje prisutne predrasude o bilo kom sportu, što se tiče devojčica. Konkretno u vaterpolu da će imati velika ramena, da će biti krupne itd. Sve to apsolutno nije tačno, šta više svaki sport ima svoje benefite, a pogotovo vodeni sportovi. Genetika je jedno, sport te samo oblikuje. Veliki broj vaterpolistkinja su lepe i zgodne devojke. U ženskom sportu su uvek prisutne predrasude, samo je pitanje u kom obliku.”
Da otvorimu jednu temu, koja je kod nas nažalost i dalje tabu. Da li je i u kojoj meri menstruacija otežavajući faktor za bavljenje vaterpolom? Da li obavljate posebne razgovore sa devojčicama tim povodom?
“Za mene to nije i ne sme da bude tabu tema, pa živimo u 21. veku! Ja sa svojim devojkama imam otvoren odnos i imamo razgovore na tu temu, uz saglasnost roditelja. Edukujem ih na tu temu kako da funkcionišu u toku ciklusa i da naravno vremenom mogu da treniraju u toku ciklusa. Verovatno je olakšavajuća okolnost pošto sam ja ženski trener, pa će i devojke sa mnom lakše da pričaju na tu temu. Ja kao sportiskinja imala sam muškog trenera i sve informacije u vezi sa tom temu dobijala sam samo od svojih saigračica”.
Koji su najteži i s psihološke tačke gledišta prelomni periodi za devojčice u sportu?
“Definitivno pubertet i meni lično je to najteži period u radu sa njima. Imate decu koja imaju previše samopouzdanja i decu koja imaju manje, a tu je nekako najteže raditi sa njima. Isto tako kraj osmog razreda i početak srednje škole je momenat kada žele da odustanu od sporta iz raznoraznih razloga. To su trenuci i perodi kad ih treba ubediti i puno razgovarati sa njima kako bi im objasnili zašto treba da nastave sa sportom. Pogotovo dete koje ima kapacitet da bude dobra igračica i sportistkinja”.
Koliko je konkretno vaš sport, vaterpolo, dostupan devojčicama? Ima li dovoljno školica sporta, klubova?
“Pa, nije dostupan. Kod nas u zemlji veliki broj ljudi ni ne zna da postoji ženski vaterpolo. Konkretno u Novom Sadu kad čuju, izuzetno se iznenade, a mi smo prvakinje države. Uglavnom se sve svede na krug ljudi u sportskom delu i ljudi bliskih samom sportu. Ako neka utakmica ili uspeh nisu preneseni medijski kao da se nije ni desilo. Zbog male zainteresovanosti javnosti i dece ne može ni da bude velikog broja školica u ovom sportu. Sve se svede na klubove i na to da li žele da razvijaju žensku sekciju. Ako i dođe do razvitka, onda se postavlja pitanje da li žele da podignu sve na viši nivo. Tako imate primer da kod nas u zemlji postoji četiri do šest klubova koji imaju ženski vaterpolo i takmiče se godinama, dok broj od deset klubova stalno varira.“
Ima li dovoljno trenera koji žele da rade sa devojčicama?
“Što se tiče trenera ima ih, ali mali broj i uglavnom su to bivše vaterpolistkinje koje iz ljubavi počnu da rade, pa dokle doguraju. Neko uspe da napravi lepe rezultate, a neko ne, pa odustane. Uglavnom tek kada se postigne nešto onda se pokaže interesovanje za rad sa ženama. Neki sportovi su kod nas razvijeniji, neki ne. Sve u svemu, teško je biti žena u „muškom sportu“.
