Proslavljena bivša odbojkašica Sanja Malagurski imala je karijeru za poželeti, ali je spletom nesrećnih okolnosti koje su je i fizički i naročito emotivno slomile, odlučila da završi karijeru u 28. godini.
Njena riznica već je brojala medalje osvojene sa reprezentacijom i klupske trofeje, a igrala je u Rumuniji, Srbiji, Italiji, Brazilu, Poljskoj, Turskoj… Posebno mesto zauzima zlatna medalja sa Evropskog prenstva odigranog u Beogradu.
Dva puta je kidala ligamente kolena, što se smatra najkomplikovanijom sportskom povredom, ali se oba puta vraćala na teren još jača.
Međutim, bolest sestre bio je udarac koji ju je najviše zaboleo i od kojeg dugo nije mogla da se oporavi.
Zato je prošle godine rešila da kaže “zbogom” igračkoj karijeri, ali se posle kraćeg perioda preispitivanja pronašla u novoj ulozi i danas spajajući najveću ljubav odbojku i novi posao ponovo ima velike ambicije i planove poput onih kad je gradila karijeru odbojkašice.
Odbojku ste počeli da trenirate 1999. godine. Tu godinu svi pamtimo po bombardovanju Srbije. Kakva su Vaša sećanja na taj period?
“Za mene je 1999. godina bila veoma posebna. S jedne strane preživeli smo zaista traumatično iskustvo – bombardovanje, a s druge put me je naveo ka mojoj najvećoj ljubavi i strasti – odbojci. Kada vratim vreme unazad, sećam se da je za mene tih par meseci bilo izuzetno stresno. Najvažnije mi je bilo da uveče zaspim pre nego čto avioni počnu da kruže iznad nas, jer posle nisam mogla da isključim taj zvuk iz glave i pomisao na opasnost. Tata je, nažalost, bio pozvan u rezervu, i sestra, mama i ja smo bile same kod kuće… Olakšavajuća okolnost, ako mogu uopšte tako da je nazovem, bila je što moj rodni grad, Subotica, nije bio toliko na „udaru“, verovatno zbog blizine granice sa Mađarskom. Sada posle toliko godina, hvala Bogu, nemam neke posledice i traume, kao što verovatno imaju oni koji su bili baš izloženi.”
Kako je u to teško vreme pala odluka da se posvetiš odbojci?
“U svim tim okolnostima, par dana pre početka bombardovanja, ja sam zahvaljujući drugarici otišla na testiranje za jedan tek formirani odbojkaški klub. I nekako nesvesna situacije u kojoj se naša država našla, samo sam čekala da sve prođe i da mi oni jave da li sam prošla ili nisam. Srećne vesti su stigle par meseci kasnije, kao najlepši rođendanski poklon, i sa završetkom bombardovanja. Prošla sam na testiranju i moja divna odbojkaška putešestvija su mogla da počnu.”
Zvuči kao da je to bila ljubav na prvi pogled?
“Apsolutno sam bila srećna, zadovoljna i dovoljna sama sebi, ukoliko je odbojkaška lopta u mojim rukama. Mislim da je svima bilo jasno da nemaju šta da traže tu, osim ako ne žele da je igraju sa mnom. Još jedna dobra stvar što sam imala starije komšije pune razumevanja, pa sam u nedostatku zainteresovanih drugara, za „sparing partnera“ imala zid njihove zgrade. Porodica je uvek bila puna razumevanja i moja podrška. Od prvog trenutka su me pustili da sama gradim svoj život, pratim interesovanja i želje.”
Tokom karijere imali ste i teških povreda. Kako ste uspevali tada da pobedite sebe i ne odustanete od sporta?
“Kako u životu, bilo kom poslu, tako i u sportu – uvek postoji dve strane medalje. To je ona najsjajnija koju svi mogu da vide, i ona druga koja ponekad ume da bude neprijatna i bolna. Mene moja karijera „nije mazila“ i iz tadašnje perspektive i u tim godinama, često sam znala da pomislim kako sam baksuz, maler… Kako život nije fer. Desila mi se najteža sportska povreda kolena, operacija i dug oporavak, i to ne jednom nego dva puta – oba kolena.”
Šta je to što Vas je teralo da idete napred?
“Iskreno, dok se nije desilo meni nisam ni znala da sportista može da pokida ligamente, da to može mnogo da boli, ostavi traume… Ali isto tako da možeš da se vratiš mnogo jači i pametniji. Rekla bih, ipak, da se nisam dovoljno „opametila”, jer sam iskusila još jednom istu tu traumu.”
Kad se ste stigli da pregurate dve tako teške povrede?
“Došla sam u Crvenu zvezdu 2009. kao jedno od najvećih pojačanja i talenata. Prvi turnir sa novom ekipom i prvu zvaničnu utakmicu sam napustila sa najbolnijom grimasom ikada i otičla pravo u bolnicu. Zahvaljujući najboljem kondicionom treneru sa kojim sam ikada radila, Vanji Bankoviću, sa malo muke sam se uspešno vratila svojoj ljubavi odbojci… I tada je usledio najlepši period i vrhunac moje karijere. Osvajanje duple krune sa Crvenom zvezdom, izuzetno uspešno reprezentativno leto, osvajanje evropskog zlata 2011. u Beogradu i moja neustrašivost, najbolja fizička i mentalna forma…„
Kad i kako se desilo drugi kidanje ligamenata?
“Nakon toga je usledila ta druga povreda koja mi je izuzetno teško pala. Definitivno nisam mogla nikako da prihvatim sve što mi se dešava, psihički sam bila loše i to je naravno rezultiralo dužim i težim oporavkom. Propuštanje Olimpijskih igara u Londonu, još jedne sezone… I pored svega toga, sada kada vratim film unazad i malo razmislim, odustajanje nije bila opcija. To je bio moj poziv, moja ljubav i nešto što najviše volim na svetu. Odlazak sa terena nije dolazio u obzir, i zahvaljujući nekom inatu i pravim ljudima koji su se našli u mojoj okolini i pomogli mi, nastavila sam karijeru.”
Jeste li od malena voleli da gledate mečeve naše odbojkaške reprezentacije?
“Odbojkaška lopta mi je bila najbolji prijatelj, kao što sam rekla, a kako sam počela i ozbiljnije da treniram, interesovanje za taj sport je postajalo sve jače. Pratila sam zaista sve mečeve naše muške reprezentacije, imala sam i tu sreću da upoznam Đulu Meštera, koji je naš Subotičanin i jednom prilikom nas je posetio na treningu. I dan danas u mojoj sobi na policama koje su posvećene odbojci, stoji jedan ram za slike sa njegovim autogramom.
Kakvi ste kao navijač? Temperamentni i bučni ili mirni?
“Sanja kao navijač je potpuno drugačija od one na terenu. Držim sve emocije za sebe, vodim neki unutrašnji dijalog i procenjujem situaciju. Možda je to neka vrsta profesionalne deformacije, ali mirna sam i staložena. Moram da se nadovežem na ovo pitanje jednom interesantnom situacijom, jer sam u tom trenutku tačno shvatila da sam to povukla na tatu. Finale Evropskog prvenstva u Beogradu 2011. godine, a mi igramo za zlatnu medalju. U jednom trenutku ulazim u teren, negde u četvrtom setu, i pri odlasku na servis pogledam u tatu, a on – mirno sedi naslonjen na ogradu i posmatra tok utakmice. Znam vrlo dobro da su se unutar njega smenjivali svi osećaji i emocije osim mirnoće, ali zaista je tako izgledao. Nisam verovala da je to moguće, dok jednog dana nisam i ja postala posmatrač i navijač i shvatila kako mu je u stvari bilo.
Dakle, ne dešava Vam se da opsujete i burno reagujete?
“Moram da priznam, ljudi smo, umem da opsujem i te kako. Tako je bilo i dok sam aktivno igrala.”
Uskoro će biti održane Olimpijske igre u Tokiju, da li ih i Vi čekate s nestrpljenjem?
“Zajedno sa svim sportistima učesnicima predstojećih Igara, odbrojavam dane i minute do početka! Mislim da je ova situacija koja nas je zadesila, ostavila ozbiljne posledice i čežnju za normalnim životom i užitkom u igranju i gledanju sportskih manifestacija. Nadam se pre svega da će sve da se odvija sasvim normalno i kako treba za naše sportiste.
Kako pamtite Vaš odlazak na Olimpijske igre u Pekingu? Smatrate li to vrhuncem Vaše karijere?
“Imala sam tu čast i zadovoljstvo da već sa 18 godina budem učesnik Olimpijskih igara u Pekingu, iako nam je tada, nažalost, medalja izmakla. Nestvaran je osećaj, zaista. I pre svega čast, naći se u avionu sa svim najboljim sportistima naše države, a onda u olimpijskom selu sa najboljima iz celog sveta. Tačnije, biti jedan od njih. To je tada zaista bilo predivno iskustvo za mene, ali vrhuncem karijere smatram osvajanje zlatne medalje sa reprezentacijom u našem Beogradu! Tada sam imala 21 godinu.”
Trebalo je da idete i na Olimpijske igre 2016. godine, međutim taj san Vam se nije ostvario i bio je to emotivni udaraca, ali u privatnom životu Vam se odigravala mnogo veća drama. Šta se dogodilo?
“Za mene je 2016. bila izuzetno izazovna. Naša reprezentacija je generacijski, kvalitetom i nekim zajedništvom bila na najvišem mogućem nivou, odrađivale smo fantastične pripreme, izuzetno naporne, ali bile smo svesne uloga i nagrade. Znate onaj osećaj kada ste uvereni da je medalja vaša, samo niste sto posto sigurni koja će to biti. To je bio naš slučaj. Naravno da smo težili ka najsjajnijoj, ali svesni da će se za nju boriti i druge svetske velesile poput Amerike, Kine, Italije… Ja sam se na tim pripremama osećala odlićno, u fizićkom smislu. Posle mnogo vremena sam osetila veliku motivaciju, energiju, spremnost… Ono što je, nažalost, znalo malo ljudi je da sam u glavi bila veoma loše, u smislu opterećenja nekim drugim izazovima i situacijama, koje su bile privatne, porodične prirode.“
Šta Vas je toliko mučilo u susret događaju koji je trebalo da obeleži Vašu karijeru?
“Sestra se iznenadno razbolela i to je bio veliki udarac za sve nas. Tako da sam slobodno vreme između treninga provodila u razgovorima sa njom i trudila se da je ohrabrim. Obećala sam joj da ću otići za nju i vratiti se sa medaljom. Kad se nisam našla među 12 putnica na Igre, to je bolelo mnogo više nego što bi inače. Situaciju koja nas je zadesila naravno da nismo očekivali… Ko bi i mogao? Nismo znali šta da radimo, kome da se obratimo i iskreno ne bih znala da objasnim tačnu dijagnozu ni dan danas.„
Kakve prirode je bio zdravstveni problem?
“Ispostavilo se da je to nešto sa čim se ona rodila i da zavisi od faktora, stila života, da li će se “to” aktivirati ili ne. Kod Sonje se nažalost aktiviralo i ona je morala na operaciju kičme. Uz komplikacije provela je, nažalost, dve godine u kolicima. Koliko nam je bilo teško, znamo moja porodica, ja i naši bliski ljudi. Ja sam još nekako bila izolovana od svega toga, tačnije suočavanja, zato što sam aktivno igrala odbojku i živela u inostranstvu. Kako danas sagledavam sva ta svoja osećanja? Mnogo drugačije. I moram da priznam, da osoba od koje mogu najviše da naučim i koja može da služi kao primer i meni i drugima je upravo moja sestra.„
Progovorili ste o svemu tome javno da biste podstakli druge ljude da o svojim problemima pričaju, da ih ne skrivaju pod tepih. Da li ste i Vi naučili da to radite? Da li danas otvorenije govorite o svojim osećanjima i problemima?
“Da, progovorila sam, ali isključivo zbog sebe. Sećam se tačno večeri kada sam prvi put na svom instagram profilu napisala „reč, dve“ o celokupnoj situaciji, zato što je ozbiljno počela da me guši. Uvek sam bila osoba koja se mnogo lakše izražavala pisanom nego usmenom formom i to je bio neki moj način da započnem ceo proces. Kada sam to učinila, shvatila sam da sam prethodnih godina mnogo toga progutala i prećutala, baš iz tog razloga i to mi je očigledno nanelo mnogo štete i nesporazuma. Pored toga što sam očigledno podstakla i motivisala mnoge ljude koji su bili u mojoj okolini, ohrabrila sam sebe da preokrenem dotadašnja uverenja i navike, i da pokušam korak po korak sve bolje da komuniciram, da kažem šta želim, a pogotovo onu dobro poznatu zabranjenu reč “ne”. Iskreno, još uvek učim. Mnogo sam napredovala i počela da gledam više sebe, ali… Možda ne još u onoj meri u kojoj bi trebalo.
Kako je Vaša sestra danas? Koliko Vas je sve što se izdešavalo zbližilo?
“O zbližavanju nemam potrebe da pričam mnogo, jer smo i pre toga bile mnogo vezane i bliske. Ali, koliko sam iz svega ovoga naučila od nje, to je neprocenjivo. I volela bih da jednog dana ona izađe sa svojom pričom, jer je borac kakav ni jedan sportista kojeg znam nije bio. Pozitivan stav koji ima, sa tim prosto moraš da se rodiš. Ona je mentalno dobro… Fizički tu još ima dosta posla, nažalost zbog svih tih komplikacija ona se nije potpuno oporavila, ali kako nauka i tehnologija napreduju brzinom svetlosti, tako verujemo i u medicinu.”
Kažu da se sportisti mogu podeliti u dve grupe: one koji jedva čekaju da završe karijeru i one koji se strahovito plaše kraja. Kako ste se Vi osećali kada ste morali da se povučete sa terena?
“Sportisti su veoma specificni ljudi, pričam to iz sopstvenog i iskustva drugih. Nije lako. Kada se opredeliš da postaneš profesionalni sportista, to ti u neku ruku postaje sve na svetu. Posao, ljubav, hobi, strast… Velika su odricanja, baš velika. A opet, to što dobiješ, to je neprocenjivo. Ja sam odbojkaškoj karijeri posvetila 20 godina. Počela je veoma rano, jer sam sa 16 godina otišla u Sloveniju i tako potpisivanjem prvog ugovora, postavila prioritete: treninzi svaki dan dva puta, a ostavila po strani „normalan život“. Druženja, rođendane, ekskurzije, sigurnost porodice, simpatije i ljubavi, sve ono što bi po prirodi i s godinama trebalo da se proživljava.
Koliko je posle takvog režima života teško u jednom trenutku preseći, reći da je dosta?
“Nažalost, zbog svih gore navedenih razloga, a i nekog ličnog osećaja i odluke, moja karijera se završila u 28. godini. Poslednja sezona u Bergamu, u Italiji, bila mi je bez preterivanja preteška u svakom smislu. Kako fizičkom, tako i psihičkom. Osećala sam se jako loše, imala zdravstvenih problema, gubila na kilaži, sa gomilom strahova sam išla na spavanje i budila se… I shvatila sam da je vreme da nešto uradim za sebe, tačnije da donesem onu odluku koje sam se zaista najviše plašila. Prvenstveno sam odlučila da pauziram polusezonu, da probam da se stabilizujem, povratim svoje zdravlje i snagu, i onda postepeno da se vratim na teren. Međutim, to sve nije išlo kako sam zamišljala. U tom trenutku je zaista sve izašlo na videlo, prvenstveno izuzetno veliki strah i kriza identiteta. Ko sam ja sada, šta ću da radim sa svojim životom, gde pripadam… Milion pitanja, a baš sam slabo pronalazila odgovore.“
Da li su Vas povređivali komentari onih koji su govorili da ste prerano otišli u penziju? Znate ona popularna pitanja koja ne bi trebalo da se postave jednoj ženi: “kad ćeš da se udaješ i zašto nisi do sada, i kada misliš da rodiš decu”?
“Iskreno, da, izuzetno. Na spisak pitanja bih dodala još i ona koja su meni postavljana baš često i koja su me uvek zbog moje nesigurnosti i strahova vraćala na teren, jer sam mislila da je svako drugi u pravu osim mene. “Koliko imaš godina? Aha pa mlada si ti još, mogla si da igraš… Zašto ne probaš još malo?“ I onda dođem kući, kažem: ”Da, da, svi su u pravu”. Onda odem na trening gde me zabole leđa, rame, oba kolena, vrat… Prosto, celo moje telo i fizika vođeni glavom, odbijali su da se vratim. I setim se zašto sam prestala. Onog momenta kada su ta pitanja prestala da me opterećuju i izbacuju iz koloseka, a trebalo je oko dve godine za to, tada sam shatila da sam na pravom putu sa svojim napretkom. Svesna sam da niko to nije pitao iz zle namere, ali opet, smatram da je svako krojač svoje sudbine i odluka, i da je najbitnije poštovati izbore.”
Da li mora više da se radi sa sportistkinjama i generalno sportistima, na psihološkom i emotivnom aspektu? Deluje nekada da svi jure samo fizičku kondiciju, a zaborave da veliki deo snage ide iz glave?
“Definitivno da! Kada uđete u sistem i mašinu profesionalnog sporta, tu nema mnogo razmišljanja i vremena za sve ostalo. Sada iz ove perspektive mogu da kažem da mi je žao što nisam počela da radim sa psihologom od trenutka kada sam se prvi put povredila, jer sada shvatam da je mnogo toga ostalo unutar mene, i da bi rasterećivanjem glave moje telo mnogo duže ostalo sposobno za igranje odbojke. Kao primer ću uvek navoditi Novaka Đokovića. Volim da kažem da baš u njegovoj situaciji vidim sebe. Pre nekog vremena, kada je imao onaj pad, kada je počeo da gubi i naravno naišao na osudu svetskog auditorijuma, on je uspeo da se vrati još jači i sada svedočimo istoriji tenisa i sporta. Ja nisam uspela da se vratim , donela sam drugačiju odluku i sada sam mirna po pitanju toga. I srećna. Ta snaga kakvu ima Novak viđa se jednom. I sigurna sam da on ima oko sebe najbolji tim ljudi koji o tome vodi računa, što je preduslov za sve dalje šsto pokazuje na terenu.”
Po završetku igračke karijere počeli ste da radite kao tim menadžer u Crvenoj zvezdi. Jeste li i dalje na toj poziciji?
“Jedan od razloga zašto sam ušla u tu priču i prihvatila posao tim menadžera Zvezde bio je upravo taj da svoje iskustvo, možda neke greške ali i prave izbore, prenesem na mlađe devojke koje se tek sada formiraju u profesionalne igračice. Mislim da je to posao koji je širom sveta nastao da bi bivši sportisti mogli da nastave da rade ono što vole i u čemu su najbolji i kada „okače patike o klin“, i tako pomognu ekipama da stvaraju pobednički mentalitet i grade buduće igrače.”
Prija li vam ta uloga?
“Definitivno, ovom ulogom sam dobila još jednu od potvrda da sam na vreme stala, jer sada mogu mirno da uđem u salu, ispratim trening, a ponekad i odradim neki sa ekipom i odbojkaškom loptom. Nisam dozvolila sebi da dođem u onu fazu da mi pripadne muka kada vidim teren i da menjam kanal kada vidim neku utakmicu.”
Koji je vaš konkretan posao u Zvezdi?
“U Zvezdi je sada došlo do velikih promena, nakon mnogo godina.
Drago mi je što je na čelo došao naš proslavljeni odbojkaš Nikola Rosić, sa jakom upravom, i da je nastavio da vodi klub u fantastičnom pravcu. Pre svega to radi iz perspektive igrača, tačno zna čta je ekipi potrebno da bi funkcionisala na pravi način i povratila pobednički mentalitet i pravi sjaj kakav jedan klub kao što je Crvena zvezda zaslužuje. Mislim da je ekipa već izuzetno dobro formirana i da će naredne sezone biti pravo zadovoljstvo pratiti šampionat. O mom angažmanu o tom potom, ali sam potvrdila sebi da želim da ostanem u odbojci, na ovakav način, jer sam sigurna da mogu mnogo da dam. U Srbiji ili inostranstvu, videćemo.”
Imate li još neka interesovanja koja Vas ispunjavaju?
“Danas sam ponosna novopečena preduzetnica. Pre nešto više od godinu dana osnovala sam lični brend garderobe, pod nazivom “Personalbysm”. To je pored odbojke, ispostavilo se, moja velika strast i ljubav. Sasvim spontano sam došla na ideju da ponudim damama garderobu koju će po svojoj želji moći da personalizuju ličnim inicijalima, imenom… Baš onako kako je moja sportska garderoba bila tokom moje karijere, a to je činilo da se osećam baš posebno. Pogotovo kada je u pitanju bio nacionalni grb. Taj brend je još u razvoju, ali predivno napreduje i jako sam zadovoljna odzivom i podrškom. Radujem se svemu što budućnost nosi. Pored svega toga, maštam o svojoj zemlji snova – Italiji, u koju se uvek rado vrašam. Radim na tome da me odbojka i moj brend odvedu baš tamo.”
