Verovatno ni sama ne bi znala da odluči da li je autentični sportista u umetnosti ili je jedan od najsvestranijih umetnika u sportu. Ime Romane Caran odzvanjalo je još sredinom devedesetih godina kad je kao juniorka počela da niže brojne medalje u mačevanju, sportu koji je do tada u Jugoslaviji predstavljao čistu egzotiku. Četvorostruka je balkanska šampionka i ima još osam medalja sa balkanskih šampionata, na seniorskom prvenstvu Evrope u Zagrebu 2013. plasirala se u finale i zauzela sedmo mesto, stigla je do finala Svetskog prvenstva za kadete, a bila je član srpskog tima na Evropskim igrama u Bakuu 2015.
Sve u svemu, uz ime Romane Caran vezuje se više od 150 medalja i trofeja sa internacionalnih turnira u mačevanju. Ali, njeno ime ste možda videli i kad ste čitali o streličarstvu, a skoro sigurno ste i na ime i na njen lik naleteli dok ste gledali neku predstavu ili neki od izuzetno popularnih filmova poput “Južnog vetra”, “Četvrtog čoveka”, “Male noćne muzike” ili serije “Senke nad Balkanom”. Romana se, naime, bavi i glumom, piše pesme, peva, radi kao klaper, pravi lutke za pozorište…
Da krenemo od tvoje prve i najveće ljubavi. Kako si se opredelila baš za mačevanje?
“Na treninge sam išla sa starijim bratom i imali smo veoma dobru ekipu. Uvek je bila lepa atmosfera. Kada smo počeli da putujemo na takmičenja postalo je još zabavnije. Prva medalja koju sam osvojila je zlato na državnom prvenstvu, tada SFRJ, u kategoriji za mlađe pionire u disciplini floret. Inače sam mačistkinja, sve rezultate sam napravila u maču. Floret je tehnički zahtevnije oružje od mača, pravila su komplikovanija i meni tada maltene ništa nije bilo jasno. Završi se borba, ja i dalje mačujem, ni ne shvatam da sam pobedila, trener me sklanja sa piste. I tako dođem do zlata. Sve ih pobedim i onda u poverenju kažem bratu: „Izgleda da će mi dati medalju“. On mi se dan danas smeje zbog toga. I na sledećem takmičenju opet zlato. Onda sam umislila da sam mnogo dobra, što naravno nije bila istina, ali mene je to motivisalo.”
Da li su roditelji i okolina bili zabrinuti što te umesto lutaka, barbika i plišanih igračaka zanimalo oružje? Da li si se kao dete više igrala sa dečacima ili si bila klasična devojčica koja je pravila „izlete“ sa mačevanjem?
“Bila sam prava devojčica – uvek u suknjicama, haljinama, sa kikicama, šnalicam i tako to. Igrala sam se sa barbikama ali uvek sam radije nešto crtala, stvarala i izmišljala svoja pravila. Volela sam „Tri musketara“ i „Star Wars“. Želela sam da budem kao princeza Leja, ali i kao Pipi Duga Čarapa. Možda sam na kraju i izrasla u nešto između ta dva lika – ratnica i najjača devojčica na svetu, malo na svoju ruku. To sa mačevanjem nisu bili izleti – nisam propuštala treninge, znalo se šta je prioritet. Ali srećna sam da su me roditelji podržavali, a nisu forsirali. Trenirala sam iz čiste ljubavi prema mačevanju.”
Stekla si velika priznanja u karijeri. Da li ti smeta što uspesi sportistkinja nisu više zastupljeni u našim medijima?
“Smeta. Naravno. Sportistkinje prave fantastične rezultate i to bude objavljeno tek reda radi, šturo, retko ko i pročita. Mnogo medijskog prostora se daje raznim potpuno nebitnim likovima koji ništa značajno nisu uradili. Sportistkinja zna koliko je vremena i truda uložila u svoj rezultat. I koliko je tu odricanja. Ali to izgleda nikome nije važno. Važno je ko je koga opsovao u rialitiju i kome se pomerio silikon u zadnjici. A još više mi smeta to što su često sami sportski rezultati u drugom planu. Meni se desilo da kada sam ušla u top 50 takmičarki na seniorskoj svetskoj rang listi, što je zaista ogroman rezultat, da su iskopali neku moju umetničku fotografiju u halterima sa mačem. Onda je po novinama pisalo kako seksi Romana mačem i halterima osvaja svet! Imala sam osećaj da su omalovažili su sav moj višegodišnji trud. Razumem da to utiče na vidljivost članka, jasno mi je da su te fotografije javne, odlične su i volim ih mnogo, ali upotrebljene su u sasvim pogrešnom kontekstu u tom trenutku. Kada sama nešto postavljam po društvenim mrežama, to je drugo, ali sportski rezultat je sportski rezultat.”
Kako izgledaju tvoje pripreme i trenizi?
“Moram da naglasim da nisam aktivna sportistkinja već nekoliko godina. Fizički sam veoma aktivna, vežbam, ali za svoju dušu. Nisam nikada mačevanju rekla konačno „zbogom“ jer je mačevanje ogroman deo mene, ali trenutno se ne takmičim. Ukoliko budem osetila potrebu, vratiću se. Sa streličarstvom sam nažalost verovatno završila, jer sam bila prinuđena da prodam opremu. U vreme kada sam se spremala za velika takmičenja u mačevanju – svetska i evropska prvenstva, evropske igre – trenirala sam po dva puta dnevno pet dana u nedelji, često i vikendom. Pre podne uglavnom individualni rad sa trenerom, takozvana škola, a na popodnevnom treningu pored fizičkih vežbi – rad nogu, preciznost, bockanje jastučeta i sparing.”
Da li je to skup sport? Šta je sve potrebno da bi neki trenirao na vrhunskom nivou?
“Za nekoga ko želi da se bavi mačevanjem ali nema prevelike ambicije, mačevanje nije skup sport. Početnici koriste klupsku opremu. Bavljenje mačevanjem na vrhunskom nivou je već druga priča. Potrebno je mnogo novca kako za putovanja na turnire, prijavnine, tako i za vrhunsku opremu po propisima svetske mačevalačke federacije.”
Pored mačevanja, tvoja velika ljubav je i gluma. Da li si paralelno išla na treninge i časove glume? Koliki dugo si u glumi?
“Uz glumu sam odrasla, ali više posmatrajući nego aktivno učestvujući. Moj tata je glumac-lutkar i neko na koga sam se najviše ugledala. Svaki odlazak u pozorište je bio veliki praznik za mene, i bila sam ponosna posmatrajući tatu na sceni. Naravno da sam pravila predstave i svi u kući su morali da ih gledaju. Ali zaista sam počela da se bavim tek u četvrtom srednje, pomalo, pa onda sve ozbiljnije kada sam došla u Beograd da studiram. Postala sam članica akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“ i tamo sam provodila većinu slobodnog vremena. Kasnije igrala, sticala iskustvo i razvijala se u nekoliko trupa. Uglavnom sam nekako sve uspevala da uklopim. I treninge i probe. Spontano, kako je u datom trenutku bilo najlogičnije.”
Godinama si radila kao klaper na snimanju filmova i serija. Šta zapravo taj posao sve podrazumeva?
“I dalje lupam klapu, mada imam druge ambicije. Pre svega da budem u kadru, a ne iza kamere. Biti klaper nije naročito zanimljivo. Na klapi ispisujem razne informacije koje su potrebne kasnije u montaži, plus klapa služi da se usklade zvuk i slika. Potrebno je puno koncentracije i discipline. Snima se uglavnom sa dve kamere pa klaper mora da zna gde da se postavi, gde posle da se skloni da ne smeta u kadru, da ne remeti glumcima koncentraciju, brzo da reaguje. Ja se trudim da od svega sebi napravim zabavu, pa sam na primer dok smo snimali scene košarkaških utakmica u seriji „Žigosani u reketu“ lupala klapu i trčala okolo u Džordanovom dresu, ili obučem štitnike za kolena pa se bacakam i izvodim „kaskade“. Ranije sam, na filmu „T.T. Sindrom“, često bila umazana veštačkom krvlju jer su i glumci bili krvavi. Snimanja nekada traju i po 15 sati, moram da se igram.”
Učestvovala si na snimanju sjajnih projekata „Četvrti Čovek“, „Mala noćna muzika“, „Južni vetar“, „Senke nad Balkanom“. Kako bi opisala ova iskustva?
“Lepo je biti u tim ekipama, za mene je to kao da sam u reprezentaciji. Biti u samom vrhu, pa makar i 99,9 posto vremena sedeti na klupi. Da ne kažem – klapi! Šalu na stranu, smatram to privilegijom jer mogu da vidim i doživim neke stvari koje u realnom životu nikada ne bih uspela. Krećem se po mestima koje takođe nikada ne bih uspela da obiđem kao neko ko se time ne bavi. Teško je, radi se ponekad u neljudskim vremenskim uslovima ali je i lepo. Čim se snimanje završi resetujem se i zaboravim koliko mi je bilo teško. Uvek pamtim samo lepe i zabavne stvari. Anegdote. Ekipa provodi mnogo vremena zajedno, steknu se prijateljstva za ceo život.”
Kakvo je bilo iskustvo stati ispred kamere? Šta te više uzbuđuje : da glumiš ili da mačuješ?
“Predivno je biti ispred kamere. Osećam odgovornost ali za divno čudo ne i tremu. Mačevanje i gluma su dve različite vrste uzbuđenja. U mačevanju sam provela neverovatno emotivne trenutke, kako lepe tako i teške, ali čini mi se da sam sada nekako oguglala. U ovom trenutku me sigurno više uzbuđuje gluma. Koliko god mačevanje bio kreativan sport, u toku borbe su u meni slične emocije koje se maltene ciklično smenjuju, dok je u glumi beskrajno kopanje, istraživanje i pronalaženje novih nijansi. Veći mi je izazov svakako gluma jer mi pruža mogućnost da radim različite stvari, da budem neko drugi a ne uvek sportistkinja, šampionka.”
Sarađivala si sa brojnim poznatim glumcima: Nikolom Kojom, Draganom Bjelogrlićem, Nikolom Đuričkom… Kako bi ih opisala?
“Ima ih još mnogo. Spisak glumaca sa kojima sam radila je stvarno poduži, ne znam koga bih posebno dodala a da ne izostavim nekog. Provoditi vreme na setu pored svakoga od njih je neprocenjivo. Trudim se da ne smetam, svako od nas radi svoj posao. Ali zato upijam, posmatram, učim. Sve navedene glumce povezuje neverovatna harizma, energija koja izbija iz njih. Neverovatni su. Uvek ću rado sa njima snimati. Mnogim glumcima je zabavno da me „maltretiraju“ jer sam uvek tu pred sam kadar. I to bude baš simpatično.”
Da li si tvoje sportsko iskustvo uspevala da primeniš u glumi?
“Obrnuto sam uspevala sigurno! Pred kraj mačevalačke karijere nisam ni trenirala. Bila sam u raznim drugim pričama i problemima. Samo sam izlazila na takmičenja, i dotadašnje iskustvo mi je bilo dovoljno da redovno osvajam medalje na domaćim turnirima. A onda su me pozvali na prvenstvo Balkana, u Varni 2016, i jedva sam pristala jer nisam htela da pokvarim utisak. Do tog trenutka sam osvojila silne medalje na Balkanijadama, od toga tri zlatne. Te medalje su na neki način i obeležile moju karijeru. Pristala sam nerado. I kada sam shvatila u šta sam se uvalila nije bilo druge – počela sam da se uživljavam u lik šampionke. Ubedila sam samu sebe da sam zver, da sam utrenirana, da ću sve da ih pobedim, da ću biti prva. Na takmičenju sam se jedva uvukla u mačevalačke pantalone i žalila sam se kako mi je uzak kostim. Kostim! Bila sam u nekom svom filmu. Ali na sreću sa hepiendom. Osvojila sam svoju četvrtu titulu glumeći šampionku.”
Priča kao iz nekog scenarija za film, zar ne?
“Ova priča nije baš pedagoška, toga sam svesna. Ako ovo čitaju mladi takmičari neka imaju na umu da iza svega ovoga stoji tridesetak godina treninga, iskustva i da ukoliko žele da postanu šampioni moraju redovno da treniraju. Dok sam bila na svetskom prvenstvu u Moskvi da gledam jednog drugara glumca, svojim kolegama me je predstavio rečima: „Ovo je moja prijateljica Romana, došla je da mačuje na Svetskom prvenstvu, ali ona nije sportistkinja. Ona je toliko dobra glumica da glumi šampionku i dospela je dovde.“ Eto, nisam jedina koja je to primetila. A sportsko iskustvo primenjujem u glumi kroz disciplinu, posvećenost… U poslednjih nekoliko meseci pokušavam da spojim sve ono čime se ceo život bavim – i mačevanje i streličarstvo i glumu… naravno imam još mnogo mnogo toga da naučim ali jako uživam svemu. Krenula sam na kaskaderske treninge. Još uvek je rano da o tome bilo šta više kažem osim da se stvarno trudim i da imam privilegiju da učim od najboljih : KGB – kaskaderska grupa Bata!”
Igraš u pozorištu, praviš lutke, režiraš, slikaš. Šta te od svega toga najviše ispunjava? Kako sve postižeš?
“Sve što zavisi samo od mene, crtanje, pravljenje lutaka i slično, radim kada osetim nalet inspiracije. Čim je nešto bilo pod moranje, po narudžbi i slično, nije išlo. Jednostavno nije to – to. Pozorište me ispunjava, ali to ne zavisi samo od mene nego od mnogo toga. U jednom trenutku sve je stalo. Imala sam premijeru pre pandemije, odigrali smo predstavu nekoliko puta, a onda se sve zamrzlo. Sada je pitanje da li ćemo uspeti da je odigramo ponovo. Počela sam zatim da radim monodramu i posle nepunih mesec dana se zakomplikovala situacija, ostali smo bez struje. Sad čekamo. I tako, dok čekam, ja pišem songove. Pevam. Snimam se. Vežbam. Početak rada na još jednoj predstavi je odložen do leta. I tako… dok čekam, umesto da se nerviram ja sam kreativna i treniram. I učim. Balansiram nekako. Ako jedno stane, ja pokrenem drugo. Sve što radim ispunjava me. Sve što je na čekanju jedva čekam. I svemu se radujem.”
