Tatjana Ječmenica je bivša teniserka iz Novog Sada, koja je sredinom devedesetih bljesnula, pokazala veliki talenat, ali se njena karijera brzo i završila. Bila je u glavnom žrebu na sva četiri grend slema, ima tri ITF titule, a najbolji plasman na WTA listi joj je bilo 67. mesto.
Tenisom sam počela da se bavim sasvim slučajno. Ustvari, tetka mi je bila reprezentativka u stonom tenisu, moja mama je takođe igrala stoni tenis, pa sam tako i ja krenula.
Braća od ujaka su igrala veliki tenis i stariji su od mene četiri i pet godina, a kako sam u tom period bila vezana za njih, htela sam i ja da probam. Imala sam šest ili sedam godina i bila sam strašno nemirna i „dosadna“, pa me je mama posle samo dve nedelje prebacila sa stonog na „veliki“ tenis. Nisam bila u istom klubu gde su mi trenirala braća, kako im ne bih smetala.
Moj prvi trenig, verovali ili ne, održao mi je domar teniskih terena kod Sajmišta, sad već pokojni Laza, koji je u to vreme održavao teniske terene. Inače je na istom mestu počinjala i slavna Monika Seleš.
Moji prvi treninzi, ako se tako mogu i nazvati, izgledali su tako što mi je Laza izbacivao loptice imeđu dva teniska terena u ćošku kod ograde. To je tako trajalo par nedelja i onda je mama videla da od mog stonog tenisa nema ništa i da je moja želja da ipak ostanem na „velikom“ tenisu. Zato me prebacila prvo u grupicu, pa zatim na individualne treninge.
Sve u svemu, moj ulazak u sport je bio pod parolom da dete ne bude na ulici i da se iz zdravstvenih razloga bavi nekim sportom. Nikakava ambicija sa moje ili sa strane mojih roditelja nije postojala, u smislu građenje neke karijere, niti je bilo ko razmišljao u pravcu da to može jednog dana biti moj poziv i nešto čime ću se baviti ceo život.
Kao i sva deca počela sam da se takmičim i ubrzo sam počela da pružam dobre rezultate na vojvođanskom, pa na Republičkom nivou, a onda i na državnim prvenstvima tadasnje SFRJ. Zatim sam počela da učestvujem na međunarodnim turnirima, do 14, 16 i 18 godina, i tu sam takođe osvajala prva ili druga mesta. Tada se već moje treniranje uozbiljilo, mada i dalje neke ambicije nisu postojale. Čak nisam ni pratila tenis na TV, niti sam imala uzora, kao što današnja deca imaju i tačno znaju ko bi voleli da budu. Mama je vodila računa o meni, vozala i razvozila i kod nje je bilo bitno da se trudim, odnosno da sve što radim bude urađemo maksimalno! Kad već provodim vreme na teniskom terenu da to odradim kako treba.
Taj rad doneo je rezultate koji su bili neočekivani. Tako sam sa 15 godina odigrala prvi profesionalni trurnir, sasvim slučajno pošto su u to vreme bile sankcije za našu zemlju i nismo mogli da učestvujemo na juniorskim turnirima. Na prvom turniru prošla sam pet kola kvalifikacija i onda stigla do finala. Posle toga sam odigrala još dva, jednom sam stigla do polufunala i jedan osvojila. Tako sam se našla na WTA listi.
Ulazak među 100 najboljih na svetu je došao za mene veoma brzo i neočekivano. Moj trener, pokojni Dragan Ćirić Šeki, bio je uz mene celu takmičarsku karijeru, ali zbog zdravstvenog stanja nije mogao da bude sa mnom na turnirima, niti da putuje. Taj deo je onda preuzeo moj tata, a mama je vodila brigu oko mlađe sestre. Ubrzo sam zabeležila pobede protiv visokorangiranih igračica na WTA, a susretala sam se i sa devojkama iz top 10 poput Kimiko Date (7), Aranče Sančez (1), Končite Martinez (3), Meri Pirs (5)… To je meni bilo neverovatno, jer sam ih samo koju godinu ranije gledala na TV. U jednom momentu sam povredila rame i u teškim trenucima saniranja povrede desila se tragedija da je moj trener Šeki poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Posle toga meni je bilo jako teško da se vratim na teren. Bez obzira na američki kamp u Teksasu, gde sam imala sve besplatno, ili na odlaske kod Nikole Pilića u Nemačku, meni su svaki put dok sam na terenu „odzvanjale“ Šekijeve reči u glavi. Tako da je moj prestanak igranja došao vrlo nenadano i vrlo rano sa 20-tak godina.
Po prestanku aktivnog igranja, a pod tim podrazumevam takmičarski tenis, ipak sam ostala u tenisu, ali sam se prebacila na treneraki deo. Ubrzo sam krenula da radim u TK Vojvodina, gde sam trenirala i vodila mušku seniorsku ekipu. Ubrzo potom smo osnovali i otvorili porodični teniski klub, gde smo sestra i ja nastavile da radimo. I danas sam u tenisu, kako u svom klubu, tako vodim i školu tenisa u Privatnoj Osnovnoj školi Sveti Ćirilo i Metodije na Kamenjaru u Novom Sadu.
