Titula evropskih šampionki koju su pre nekoliko dana osvojile naše košarkašice u Valensiji slavila se na svim meridijanima, gde god ima Srba, od Australije do Amerike.
Međutim, mečevi na EP i naročito finale s posebnom pažnjom, stresom i uzbuđenjem pratilo se u jednoj kući u Čikagu, u domu porodice Dugalić.
Otac Dragovan i majka Vesna teško su preživljavali svaki minut Evrobasketa nadajući se da će njihova ćerka Anđela Dugalić ostavariti snove.
„Tata, ja sam najsrećnija na svetu“, bilo je to prvo što je Anđela rekla ocu Dragovanu kad ga je pozvala posle dočeka zlatnih košarkašica ispred Starog dvora u Beogradu, ispričao je ponosni tata za „Serbian times“ i dodao:
„Bila je presrećna zbog dočeka, to je nešto čega u Americi nema, a na nju je ostavilo veliki utisak. Sećam se da je bila osmi razred osnovne kada je na TV gledala finale u Budimpešti pre šest godina, kada su naše devojke postale prvakinje Evrope… Nije mogla ni da sanja da će koju godinu kasnije i ona stati na postolje sa Sonjom, Jelenom, Butulijom”.
Dugalići su neizmerno ponosni na ćerku, ali kad je reč o utakmicama, naročito u dresu reprezentacije, tad nije puna kuća, ne pozivaju se prijatelji i komšije. Ritual je sasvim suprotan.
“Supruga i ja utakmice volimo da gledamo sami, jer teško preživljavamo svaki sekund, kao da smo na terenu mi, a ne naša ćerka. Tako je bilo oduvek, još kada je sa 10 godina prvi put zaigrala košarku, pa kasnije, kroz srednju školu i koledž, a sad je čini mi se još napetije, jer Anđela igra za reprezentaciju Srbije”.
Dragovan i Vesna emigrirali su 1998. godine u Čikago, preciznije u predgrađe Des Plejns. Osim ćerke, imaju i sina Miloša, takođe košarkaša.
“Mi smo u Čikago došli trbuhom za kruhom, kao i ostali. Sećate se kakva je situacija bila tamo kod nas 1990-tih, a ja sam shvatio da mojoj deci u domovini neću moći da obezbedim ono što bih želeo. Ja sam inače rodom iz Studenice, mestu gde se nalazi naš čuveni manastir, pokraj Kraljeva, a supruga je iz okoline Smedereva. Anđela je rođena ovde, u Americi, ali se oduvek osećala Srpkinjom.”
Rođena tri godine kasnije, 2001, ali Anđela se odmah navikla na srpski jezik u domaćinstvu. Pratili su srpske sportiste i navijali a otadžbinu. Logično je da nijednog trenutka nije postojala dilema čiji dres bi jednog dana volela da nosi Anđela.
“Zato nije bilo kraja njenoj sreći kada joj je jednog dana na telefon stigla poruka selektorke Marine Maljković. Pamtim taj dan kao da je juče bio, svi u kući smo bili uzbuđeni, velika je stvar kada te zovu da predstavljaš svoju zemlju, svoj narod. San snova! Anđelu je u srednjoj školi primetila Danijel Pejdž, bivša srpska reprezentativka, koja sada radi kao skaut, pa je javila Marini da ima neka mala Srkinja…Ostalo znate.”
Američki mediji su ranije pisali kako se Anđela ponekad teško sporazumeva sa roditeljima i da je njen srpski slab, što njen otac demantuje.
“Nije istina da Anđela loše govori srpski. Kod nas se u kući uvek govorilo našim jezikom, išlo u crkvu, slavili su se naši praznici. Još dok su ona i njen brat bili mali rekao sam im da ne želim da im budem prevodilac kada odu kod dede i babe u Srbiju. Shvatili su lekciju. Anđela ponekad pogreši padež, ali to je to.”
Anđela je nedavno dobila poziv da pređe na čuveni UCLA univerzitet, a to je još jedan od poziva koji se ne odbijaju.
“Nakon odličnih igara za Oregon dobila je poziv UCLA, što je prihvatila. Tamošnja košarkaška liga je puno kvalitetnija, a i univerzitet je kvalitetniji. Ženska NBA, Evropa, sve to će verovatno doći jednog dana, ali ona ide korak po korak, a prvi je da dobije diplomu. Naravno, i dalje će sa ponosom igrati za reprezentaciju Srbije”, naglašava Dragovan.
