Pratite nas

Miks

Na današnji dan jedna žena promenila je istoriju čuvenog Bostonskog maratona

ketrin svicer maraton
Antologija - Tom Miler i Arni Brigs čuvaju Ketrin od napada organizatora

Da bi se promenilo društvo, uvrežen način razmišljanja i generalno tok istorije, potrebna je enormna hrabrost, nadljudska istrajnost i vera u sebe, ali, reći će mnogi, i barem mala doza – ludila.

Sve to imala je jedna žena iz Sjedinjenih Američkih Država, ćerka vojnika iz Drugog svetskog rata, koja je rešila da sama povede svoj rat i to protiv celog sveta, protiv ljudi i vremena u kojem je živela. Možda bi se o njoj znalo i da nije uspela, možda bi se tad govorilo da je ona doza „ludila“ u njenom slučaju bila prevelika, ali ovako je njena priča dospela u sportske, ali i antologije borbe za ravnopravnost i slobodu. Ona je postala heroina svog doba i ikona koja nadahnjuje generacije.

Njeno ime je Ketrin Svicer, a u „klub besmrtnih“ dospela je na današnji dan, 19. aprila, davne 1967. godine u Bostonu, državi Masačusets. Od početa 20. veka grad na istočnoj obali SAD ponosio se velikom uličnom trkom, najstarijom takve vrste „preko bare“. Međutim, šezdesetih godina Amerika nije bila ni blizu demokratske i slobodne zemlje kakvom se danas predstavlja, a kamoli bastion rodne, polne i svih drugih ravnopravnosti. Tako ni trčanje čuvenih 42.195 metara nije bio dostupno svakom. Tačnije, maraton je bio zabranjen ženama.

Društvo je smatralo žene preslabima za napore koje iziskuje trčanje maratona, a do tada se nijedna dama nije usudila da prkosi pravilima i opšteprihvaćenom mišljenju.

Postoji ozbiljan rizik od gubitka materice“, govorili su jedni odgovarajući žene čak i od ideje da pokušaju da trče maraton. „Moguće su pojave malja na grudima“, upozoravali su drugi, plašeći pripadnice lepšeg pola i uvek naglašavali da su one ujedno i slabiji pol. Postojale su ozbiljne tvrdnje da žene, jednostavno, nisu u stanju da istrče 40 i kusur kilometara.

Za to vreme, ni na Olimpijskim igrama nije bilo dozvoljeno damama da trče deonice duže od 800 metara, a sve duge pruge bile su rezervisane isključivo za muškarce.

Sve dok „ludilo“ Ketrin Svicer nije dovoljno sazrelo da izađe na svetlost dana, iako je ona 19. aprila 1967. imala samo 20 godina.

Možda je delom bilo i do gena, jer je rođena 1947. u Nemačkoj i bila je ćerka američkog vojnika koji se borio u Drugom svetskom ratu. Studirala je novinarstvo na Univerzitetu u Sirakuzi, uspevši da se infiltrira u muški tim za kros. Bio je to možda i prelomni trenutak u njenoj karijeri, jer je tamo upoznala jedinog čoveka koji će pratiti njenu ludu hrabrost – trenera Arnija Brigsa.

On je, istina, u početku bio daleko od ideje da Svicerova trči maraton, zapravo nije ni slutio da su mladu studetkinju nadahnjivale priče o Roberti Grib. Bila je to prva žena koja je samo godinu dana ranije, tačnije 1966, uspela da se neprimećena uvuče među takmičare, pošto je bila obučena kao mušakarac. Na pola trke svi su shvatili da je žena i bodrili je da završi, što je i uspela.

Svicer je želela da ode korak dalje i ponudila je Arniju opkladu. Nije htela da krije kosu pod kačketom, niti da poput Gribove oblači opremu svog brata ili nekog drugog muškarca. Htela je da s ponosom istakne pol i da se zna da je od starta do cilja jedna žena trčala ravnopravno s ostalim takmičarima – muškarcima.

Nijednog trenutka nije sumnjala da li može, jer je na treninzima znala da istrči deonicu dužu od maratona. I bila je uspešnija od velikog broja kolega.

U jutro 19. aprila 1967. Ketrin Svicer, savršeno mirna i sigurna u sebe, pripremala se za trku sa trenerom Brigsom i kolegom Tomom Milerom, inače bacačem kladiva, ali takođe i učesnikom maratona. Ketrin se na startnoj poziciji pojavlila sa trakom, koja joj je pomogla da joj duga kosa ne pada u oči, a vrlo svesno i namerno imala je i karmin na usnama. Da nikako ne prođe neopaženo. Iznenađenje je da su je ostali takmičari od prvog minuta pozdravljali i bodrili, ali su svi u suštini čekali trenutak kad će „prevara“ biti otkrivena. Naime, Svicerova se za trku prijavila pod inicijalima KV i dobila, sad već legendarni, broj 261. I trka je počela.

Na šestom kilometru dogodilo se ono što se očekivalo od početka – organizator je shvatio da je napravljen „propust“ i pokušao je da učini sve da ispravi „grešku“. Vil Kluni i Džon Sempl, ljudi iz organizacije maratona, sustižu takmičare u automobilu, potom jure iz kola i pokušavaju da stignu Svicerovu i da joj s leđa strgnu broj. I da je na taj način, simbolično, diskvalifikuju. Nisu, međutim, računali da će Ketrin imati pomoć rmpalije Toma Milera i trenera Brigsa, koji ju je pratio. Fotografija na kojoj je ovekovečeno kako Sempl pokušava da joj skine broj, a Miler pravi živi zid da bi zaštitio Ketrin, obići će svet briznom munje. Postaće simbol borbe za žensku ravnopravnost u sportu. I postaće večna, kao spomenik.

Ketrin Svicer je završila trku za četiri sata i 20 minuta, a nagrada koju ju je dočekala na cilju bila je diskvalifikacija od strane Američke atletske federacije i nepriznavanje ostvarenog rezultata. Bio je to, međutim, samo poslednji trzaj da se sačuvaju neodržive društvene okolnosti i nesportski rezoni u sportu.

Bostonski maraton je 1972. godine prvi put zvanično odobrio učešće žena, a Svicerova je iskoristila pravo da učestvuje i završila je na trećem mestu.

Prošlo je još 12 godina dok i Međunarodni olimpijski komitet nije popustio i ukinuo ograničenja za dame, koje su mogle da biraju na kojim će trkama i stazama da se bore.

Zbog predvođenja prave socijalne revolucije, Ketrin je 2011. izabrana u Žensku kuću slavnih. Bila je to još jednom dobijena ista opklada.

PS. Za opkladu ili ne, tek Ketrin Svicer je 2017, odnosno 50 godina kasnije, ponovo istrčala Bostonski maraton i to u svojoj 70. godini! I naravno, sa brojem 261.

Jednom šampionka, uvek šampionka – Ketrin na Bostonskom maratonu 2017. u 70. godini života

Klikni i komentariši

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Reklama

Ovo morate videti

Više u Miks