Milica: U kolicima sam, ali igram ragbi, vozim bicikl, ronim, plivam, veslam, skakala sam iz aviona

Milica Knežević (27) je bila mlada devojka koja je sanjala da postane uspešna odbojkašica. Samo dve nedelje od kako je sa ŽOK Žitište uzela titulu doživela je stravičnu saobraćajnu nezgodu u kojoj je ostala osoba sa invaliditetom. Želela je da ode na utakmicu svog momaka Dragana koji je trenirao fudbal, pa je zamolila oca da je odveze. Nije obraćala pažnju da je on seo za volan u alkoholisanom stanju. Sleteli su sa puta i ona je ostala nepokretna. Njeni snovi o velikoj sportskoj karijeri ugasili su se preko noći, ali se nije ugasila njena volja za životom i ljubav prema sportu. Iako ne može da hoda, niti da pomera prste na rukama ova jedinstvena devojka se oprobala  u adaptivnom surfovanju, ragbiju u kolicima, parabiciklizmu, stonom tenisu, ronjenju, plivanju, veslanju u kajaku, a skočila je i padobranom iz aviona sa 3000 metara.

Sa momakom, na čiju je utakmicu htela da ode pre 12 godina, zabavlja se i danas. Zajedno putuju i uživaju u avanturama koje im život donosi.

Pre nego što  si ostala nepokretna trenirala si aktivno odbojku. Sa koliko godina si počela da se zanimaš za sport?

“Kao mala sam probala nekoliko sportova i zapravo su me drugarice u osnovnoj školi nagovorile da krenem sa njima na odbojku. Tu sam se potpuno pronašla, zavolela sport, treninge, tim i utakmice. Mislim da nije postojao bolji osećaj od toga kada završimo trening ili pobedimo na utakmici. Treneri su prepoznali moj potencijal od samog početka, pa sam jako rano počela da treniram sa mnogo iskusnijim igračicama. Sve to mi je bila dodatna motivacija i definitivno me je usmerilo ka tome da razmišljam o odbojci kao o budućoj karijeri, ali i da zaista radim na tome. “

Saobraćajna nezgoda koju si imala prekinula je taj san. Šta se dogodilo?

“Krajem aprila 2009. godine sam odigrala svoju poslednju utakmicu, gde sam sa timom osvojila prvo mesto u ligi. A nažalost, samo dve nedelje posle proslave te titule sam kao suvozač doživela saobraćajnu nezgodu sa ozbiljnim posledicama zbog kojih je odbojka morala da ostane u prošlosti. Vozač je usled spleta okolnosti, alkohola i prebrze vožnje izgubio kontrolu nad automobilom, udarili smo u zaštitnu ogradu, sleteli smo sa ceste i prevrnuli se u kanal. Tu sam zadobila prelom lobanje, prelom kičme i povredu kičmene moždine, a stanje je bilo takvo da su lekari morali da me oživljavaju.”

Kako si se osećala kad si se probudila u bolnici i shvatili da ne možeš da pomeraš telo?

“Zapravo sam bila u nekom stanju šoku i nisam se uopšte pitala zašto ne mogu da pomerim ni jedan deo tela, bila sam pod lekovima zbog bolova, a pored toga sam imala i halucinacije kojima se nije znao uzrok. U početku mi je sve delovalo kao nešto privremeno, da ću se za mesec ili dva oporaviti i nastaviti sa svojim životom tamo gde sam stala pre nezgode. Realnost je bila drugačija i to sam shvatila tek kada je doktor mojim roditeljima i meni rekao da imam 1% šanse da ikada više pomerim bilo koji deo tela i da je najbolje da se pomirim sa tim da ću ostatak svog života provesti u krevetu. Tada dolazi do erupcije emocija – tuge, besa, straha, razočarenja, pitanja zašto se to baš meni dogodilo, ali takođe i ne prihvatanja da je to kraj mog života kada sam i dalje živa i ista ona osoba koja sam bila i pre nezgode.”

Kada si odlučila da se boriš?

“Mislim da to nije bila odluka, već proces. Prosto nikada niste spremni za tako nešto i kada vam se život okrene naopačke nemate pojma šta i kako dalje. I u trenucima, ili bolje da kažem periodima, kada sam samo plakala i mrzela to što mi se dogodilo, uvidela bih da od toga nemam ništa, osim da se osećam još gore, kao i ljudi oko mene. I dalje sam imala snove, želje i stvari koje želim da radim, tako da su pomoć i podrška pre svega mojih bliski ljudi, a onda i potpunih neznanaca doveli do toga da postepeno opet gradim svoj život i gledam napred pokušavajući da izvučem najbolje moguće iz cele situacije.”

U početku mi je smetalo kada mi neko kaže kako je Dragan ostao sa mnom iz sažaljenja, da je heroj jer je sa nekim ko ima invaliditet i slične stvari koje su potpuno besmislene

Svih ovih godina uz tebe je ostao momak sa kojim si bila i pre nezgode i na čiju si utakmicu išla kad ste kolima sleteli sa puta. Kako reaguješ kad ti neko  kaže: “Svaka čast tvom dečku što je ostao uz tebe”?

“Generalno društvo ima mnogo predrasuda prema osobama sa invaliditetom, u svakom pogledu. Pa je to slučaj i sa partnerskim odnosima. U početku mi je smetalo kada mi neko kaže kako je Dragan ostao sa mnom iz sažaljenja, da je heroj jer je sa nekim ko ima invaliditet i slične stvari koje su potpuno besmislene. Danas ne obraćam pažnju ili mi samo bude žao što ljudi vide bilo kakvu različitost kao nešto automatski loše. Život je mnogo lepši kada se oslobodite predrasuda, a invaliditet defintivno nije prepreka da nekoga volite i budete voljeni, da budete podrška i slonac jedno drugom, da budete u vezi kao bilo koji drugi par, ili da gradite život i porodicu zajedno.”

Nakon povrede nisi mogla da se vratiš odbojci, ali si se oprobala u mnogim drugim sportovima.

“Povreda me je navela da isprobavam stvari koje mi se čine zanimljivim i koje me usrećuju, tako da uvek volim da isprobam neki drugi sport ili fizičku aktivnost. Do sada sam se oprobala u adaptivnom surfovanju, ragbiju u kolicima, parabiciklizmu, stonom tenisu, ronjenju, plivanju, veslanju u kajaku, skočila sam padobranom iz aviona sa 3000 metara i na poslednja dva beogradska maratona sam izgurala polumaratonsku trku od 21km. Neke od tih aktivnosti sam probala samo jednom, dok se nekima rekreativno bavim kada god imam priliku za to. Aktivno treniram atletiku. Svako iskustvo je posebno na svoj način, tako da uživam u bilo kojoj aktivnosti i uvek planiram neke nove.”

Mnogi kad te vide, pomisle da su ti  kolica velika prepreka u životu. Međutim i sama pišeš na svom Instagramu da su ti ona samo sredstvo za lakši život.

“Još jedna od predrasuda jeste upravo i ta prema pomagalima. Svako pomagalo, pa tako i kolica, postoji da bi pomoglo, pružilo slobodu, olakšalo nečiji žvot, unapredilo ga, a nekada čak i omogućilo taj isti život.“

Voliš često i da putuješ…

“Što se putovanja tiče, to su iskustva u kojima zaista uživam. Bilo je izazovno prilagoditi se malo drugačijem načinu putovanja, jer sam prvo morala da se prilagodim sama sebi i za mene novom načinu funkcionisanja. Sada mi je nepristupačnost najveći izazov, naročito jer je jako teško doći do bilo kakvih informacija koliko je i da li nešto pristupačno za nekoga ko koristi kolica. Zato sam odlučila da pišem o svojim iskustvima na putovanjima sa naglaskom na pristupačnost prevoza, turističkih lokacija, aktivnosti, ustanova, smeštaja…”

Zaposlena si. Šta radiš, da li ti je bilo teško da pronađeš posao?

“ Moja povreda je delimično uticala na sam odabir zanimanja kojim bih se bavila u životu, tako da sam krenula u pravcu IT-ja i završila osnovne studije softverskog inženjersta. U toku čtvrte godine studija sam se zaposlila u jednoj IT kompaniji, na poziciji test developera, gde i sada radim. A moj put do zaposlenja je bio istovremeno i težak i lak. Tokom studiranja sam konstanto radila na projektima koji će mi dati praktično znanje i iskustvo, preko leta sam radila dve prakse istovremeno, imala sam sreću da neki od profesora budu izvanredni stručnjaci od kojih sam mnogo učila, zatim sam deo studija provela u inostranstvu kao stipendistkinja američke vlade što mi je omogućilo dodatna znjanja i iskustva, pa mi je nekako logičan sled bio zaposlenje. Ali sa druge strane, sve te stvari nisu bile lake, naročito kada sam bila izostavljena iz poziva za prakse samo zato što koristim kolica, kada sam odlazila na razgovore na mesta koja su apsolutno nepristupačna ili kada sam odbijala pozive za posao jer je radni postor takođe sroz nepristupačan, a ljude nije zanimalo da urade ništa povodom toga, iako postoji zakonska obaveza. Na kraju krajeva, i fakultet na kome sam studirala i gde završavam master studije je takođe bio apsolutno nepristupačan pune tri godine, što se borbom, na moju ogromnu radost, završilo ugradnjom lifta, rampi, prilagođavanjem toaleta… I na kraju, imam sreću da kompanija u kojoj sada radim ima pristup prema meni kao i prema bilo kom drugom zaposlenom. Da su samoinicijativno prilagodili sve što mi je bilo potrebno, da nisam isključena ni iz jednog aspekta, bilo da se radi o poslovnom putovaju za koje mi je potreban asistent, nekoj proslavi, mogućnostima da napredujem i gradim karijeru ili bilo čemu drugo. Nažalost, svesna sam da je u Srbiji ovo izuzetak, ali bi i te kako trebalo da bude uzor kada je reč o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.”

Da li bi učestvovala u kampanjama koje bi ohrabre žene u invalidskim kolicima da se okrenu sportu?

“Učestvovala bih i već učestvujem u kampanjama čiji je cilj da ohrabre generalno žene da se okrenu sportu, jer smatram da je sport jako važan i koristan svakome ko njime želi da se bavi, na bilo koji način. A mislim da živimo u trenutku kada kampanje i sportske i modne i bilo kakve druge treba da prikažu različitost kao normalnost, jer je činjenica da smo svi različiti i da to nije ništa loše. Kada je reč o invalidskim kolicima ili nekom drugom pomagalu, ono je tu važno samo zbog te normalizacije i mogućnosti da nekoj devojčici, koja koristi pomagalo i susreće se sa istim predrasudama kao i ja, pokažem da može da živi svoje snove i da nije ništa manje vredna.”