Uletela je u sazvežđe najvećih srpskih sportskih zvezda kad se tome nadao malo ko osim njenog trenera Dragana Jovića Galeta. Milica Mandić donela je 2012. sa Olimpijskih igrama u Londonu prvo zlato za samostalnu Srbiju i naterala nas da preko noći postanemo stručnjaci za tekvodno i ljubitelji ove veštine.
SportFem je posetio Milicu na treningu u njenom klubu Galeb dok trenira za predstojeće prvenstvo Srbije, a psihološki se mnogo više priprema za predstojeće Olimpijske igre u Tokiju.
Cilj joj je, kako kaže, uvek najviši, da ispuni prvenstveno sopstvena, pa onda i očekivanja trenera, a mi smo s Milicom razgovarali i o njenim planovima posle Igara, po završetku karijere, pitali smo je kako provodi vreme kad ne trenira i šta joj osim tekvodna pričinjava zadovoljstvo.
“Pripreme teku dobro, mada nas s vremena na vreme stiže umor, pa jedva čekam kraj nedelje jer onda imamo dan i po pauze od treninga. Narednog vikenda čeka nas državno prvenstvo, želja nam je da budemo prvaci. Na nacionalnom nivou uvek ima novih, mladih devojaka i momaka koji su talentovani i željni dokazivanja, ali generalno nas je malo koji se bavimo tekvondom. Uvek ima nekih 80-90 takmičara u 16 muških i ženskih težinskih kategorija. Mi smo ustvari fenomen kao zemlja koja ima osamdesetak seniora i dve olimpijske medalje, dva svetska zlata i toliko evropskih medalja. Nadam se da će posle Olimpijskih igara biti “bum”, da će ljudi ponovo dolaziti da se upisuju, da će biti novi nalet devojčica.”
Milica kaže da je posle njenog osvajanja zlatne olimpijske medalje reakcija bila izvanredna i u ženskoj i u muškoj konkurenciji i da se mnogo dece upisalo na tekvodno. Svesna je da nosi možda i najveću odgovornost za taj sport kod nas, jer je posle Londona ona postala simbol tekvonda.
“Velika je odgovornost i na meni, Tijani Bogdanović, treneru Joviću, ali i na mlađim generacijama. Koliko god je to pritisak, ujedno je i veliko zadovoljstvo. Osećam se lepo kada mi neko dete priđe i kaže da je zbog mene počelo da trenira i da uživa u sportu.”
Korona virus je u proteklih godinu i po dana potpuno promenio uobičajen tok života, pa samim tim i sporta. Olimpijcima je najteže palo odlaganje Igara sa 2020. na ovu godinu. Retkima je dobro došlo dodatnih 12 meseci za pripremu.
“Meni nije dobro došlo, jer sam na zalasku karijere. Ovo mi je treći olimpijski ciklus i nestpljivo sam čekala takmičenje. Postojala je bojazan da će Igre biti i otkazane, ali na sreću samo su odložene. Ta odluka i cela godina mi je malo teže pala jer sam imala i druge planove posle Igara. Čitav period življenja u neznanju i iščekivanja bio je stresan za mene, ali sve ljude iz mog okruženja. Uticalo je na verenika, porodicu… Potom je usledilo razočaranje i neka ljutnja, ali sad je sve to prošlo.”
I upravo takve situacije su one u kojima Milica ume da zaplače.
“Umem ja često da zaplačem, veoma sam emotivna osoba po prirodi. U početku sam mislila da je to minus, jer su mi suze kretale zbog svake sitnice. Sada ne gledam tako, prihvatila sam sebe na taj način.”
Još nije sigurna da li će izvanrednu karijeru okončati baš posle Tokija ili će nastupiti na još nekom takmičenju, ali nam je kazala da, kako sad stvari stoje, sigurno neće biti tekvodno trener.
“Nemam konkretne planove šta i kako posle OI. Želim da tamo ispunim sopstvena očekivanja, da bude onako kako ja zamišljam, pa da se malo slegnu utisci i videćemo… Posao trenera me ne privlači, jer je veoma stresan, vidim to po našem treneru Galetu.”
Kad Milica kaže da želi da Olimpijske igre prođu onako kako je ona zamislila, onda to znači samo jedno – s medaljom oko vrata. Kad jednom postaneš olimpijski šampion, uvek sanjaš najviše snove.
“Više nemam strah da li će Igre biti otkazane, jer sam sigurna da će biti održane. Mnogo je novca uloženo i sigurna sam da će sve biti vrhunski organizovano. Žao mi je što neće biti interackije sa ljudima, sa drugim sportistima, nećemo moći da pratimo i bodrimo jedni druge što je ustvari cela poenta Olimpijskih igara i olimpijskog tima Srbije. Što se tiče očekivanja, uvek su visoka očekivanja kako od mene, tako i od trenera i od Tiće Bogdanović. Mi radimo za jedan cilj. Uvek smo na visini zadatka što se tiče treninga i fizičke i mentalne pripreme i iskreno se nadam da ćemo to preneti na borilište.“
Milica je pred sam kraj 2020. godine postala i potpredsednica Olimpijskog komiteta Srbije, pa i iz ugla funkcionera, ali i iz pozicije aktivne takmičarke može da priča o zastupljenosti sportistkinja u domaćim medijima.
“Olimpijski komitet i ministarstvo sporta imaju sjajan sistem. Volim uvek da ih pohvalim jer ne prave razliku da li si muško ili žensko, ne preferiraju neki sport posebno. Kakve rezultate imaš, tolika ćeš sredstva dobiti. Što se tiče izveštavanja o rezultatima devojaka, mislim da je to dosta slabije. Danas kad otvorite novine ili sajt videćete da je 99 odsto vesti o muškarcima. Ne kažem da oni to ne zaslužuju, već da i neke devojke moraju da dobiju malo više publiciteta za sve ono što rade. To su recimo sestre Moldovan, Zorana Arunović, Andrea Arsović, Ivana Maksimović i mnogo drugih devojaka.”
Milici smo obećali da će SportFem promeniti klimu u Srbiji u vezi sa ženskim sportom i njegovom promocijom, ali nas je zanimalo i da nam ona ukratko ispriča šta radi olimpijska šampionka kad se svetla pozornice pogase, kad napusti strunjaču, završi trening i dobije onih dan i po pauze s početka priče, koji joj toliko znače.
“Subotom ujutru imamo trčanje i posle toga nam je popodne i nedelja slobodna. Tad samo želim da se opustim, da odem na masažu, da odmorim celo telo, napravim hladnu kupku i uživam u tom danu. Odgledam neku seriju, pojedem nešto što ne treba. Sutradan odem na kafu, prošetam gradom, uživam u lepom vremenu, vidim se sa prijateljima i apsolutno se prepustim uživanju i punjenu baterija. Kad god mogu gledam da „pobegnem“ van grada ili da otputujem dalje. Jednostvano, to su male stvari koje me apsolutno čine srećnom.”
Milica Mandić: Posle korone, bez treninga, do evropskog srebra
Način života vrhunskog sportiste ne podrazumeva samo posvećenost treninzima, već i poseban režim dnevnih aktivnosti, ishrane…
„Kad kažem da jednom nedeljom volim da pojedem zabranjenu hranu, onda mislim pre svega na margarita. Obožavam picu, to mi je omiljeni “džank fud”.”
Milica je godinama u vezi sa kolegom iz kluba, Markom Đuričićem, pa se nameće pitanje da li posle Igara sledi promena i na privatnom planu iz “verena” u “udata”.
“Ne volim mnogo da pričam o tome, ali nas dvoje smo već dugo zajedno, vereni smo i to bi bio neki logičan sled okolnosti i svega što se dešava. Iskreno, može se reći da jedva čekam taj drugi deo života posle sporta“, kaže Milica Mandić.
