Pratite nas

Košarka

Milica Dabović za SportFem: U Tirani sam srećna, mirna i zadovoljna

milica dabović košarkašica
Milica Dabović

Bivša reprezentativka Srbije MIlica Dabović i u 39. godini ne odustaje od košarke! Ona je nedavno potpisala ugovor sa KK Tirana iz Albanije, a sad juriša ka osvajanju duple krune. Iako su devojke iz glavnog grada Albanije trenutno treće na tabeli, Dabovićeva je ubeđene da mogu da nadmaše sve rivale i da se dokopaju titule.
Milica je u intervjuu za SportFem otkrila da je odavno želela da zaigra baš za Tiranu i kako joj se želja na kraju ostvarila. Podelila je s nama i kako se osećala dok je trpela uvrede zbog toga što nastupa u Albaniji, kako nov život podnosi njen sin Stefan, šta će raditi kada ode u penziju, ali i zboge čega je došla u situacija da prodaje polovnu garderobu da bi preživela.

Nedavno si potpisala za KK Tiranu. Kako se osećaš u Albaniji?
“Sjajno! Srećna sam, zadovoljna, mirna. Za mene je život u Tirani kao život u drugoj dimenziji. Dočekali su me kao boginju, ništa mi ne fali. Vole moju igru, smeju se načinu na koji kradem lopte. Imam platu, smeštaj, hranu, snimila sam nekoliko reklama. Imam izvanrednu saradnju sa celim timom. Ja imam 39 godina, ali i dalje igram svim srcem. U mojoj igri se ne vidi da sam ostarila, vidi se da mogu, hoću i želim! Gde god odem da igram ljudi me poštuju i tretiraju me kao zvezdu. Od Sirije, preko Bejruta, Republike Srpske pa do Albanije. Kada dođem sa Olimpijskom i Evropskom medaljom gledaju me kao Boga. Jedino se u Srbiji uspeh ne oprašta. Kod nas je postalo normalno osvojiti medalju, pa nas ne cene kao u svetu”.

Ovo nije prvi put da igraš za neki albanski klub. Šta te nateralo da se vraši?
Pre tri godine, posle porođaja, igrala sam za Fljamurtari. Tada sam živela u jednom malom gradu, Valoni, koji se nalazi na moru. Moj otac je bio dugogodišnji drug sa tadašnjim trenerom i predsednikom kluba, Vironom, koji je nažalost preminuo od korone. Viron je molio mog tatu, takođe košarkaškog trenera, da mu pomognem i da mu pošalje neke igračice koje će podići klub. Posle mog porođaja otac je odlučio da to budem ja. Rekao je: “Spakuj se i idi za Albaniju da pomogneš Vironu.” Naravno, ja sam to uradila. Odlazak tamo bio je za mene veliko iznenađenje. Igrala sam u mnogim zemljama, ali sam prvi put živela u jednom tako malog gradu gde nisam imala ni tržni centar, ni neke velike mogućnosti za lep život i zabavu. Mogla sam samo da šetam pored mora. Ali mi je taj mir prijao, smirivao me je posle svega što mi se izdešavalo. Kratko sam bila tamo, svega nekoliko meseci.”

Kako onda da ti je svre vreme želja bila da zaigraš za Tiranu?
“Posle Fljamurtarija otišla sam u Skadar i tamo sam imala predivno iskustvo, trener me je gledao kao Boga. Ali ja sam htela da odem u Tiranu jer je to veliki grad, imala sam tamo društvo, prave prijatelje koji su uz mene i dan danas. Oni su mi pomogli da izađem iz situacije u kojoj sam se našla u tom periodu života. Zbog pandemije korona virusa, do pre mesec dana, u Albaniji se uopšte nisu igrale utakmice i čim su počeli prvenstvo, pozvali su me i od tada sam ja deo KK Tirane. Uspele smo da dođemo do finala kupa, zbog čega sam posebno ponosna.”

Možete li da osvojite Kup Albanije?
Nismo najbolji tim, ali smo ušli u prva četiri. Devojke koje igraju imaju veliko srce i dušu. Podsetila su me na dane iz reprezentacije, kada smo igrali Evropsko prvenstvo. Mi tada isto nismo bile najbolje, bilo je nezamislivo da ćemo moći da uđemo u trku za zlato sa Turskom, Belorusijom i Francuskom. A uzele smo zlato! Tirana je trenutno treća u prvenstvu i iako nismo najbolji tim, ali verujem da možemo da dođemo do vrha. Najveći konkurenti su nam Partizani i Fljamurtari i mislim da stvarno možemo da ih iznenadimo.”

Kako uspevaš da treniraš, igraš i sama čuvaš sina?
“Sina sam nedavno odvela u Herceg Novi kod mojih roditelja. Ovde se utakmice igraju svaka dva dana, i fizički nisam mogla da mu se posvestim. Noga me je bolela, išla sam na terapije, a on je bio toliko nemiran da nisam mogla da ga vodim sa sobom. Majka mi je rekla da je najbolje da ga dovedem, da se ne mučim i maltretiram, jer je to bilo ravno samoubistvu. Hvala Bogu da mi je uskočila u pomoć, ali ćemo biti razdvojeni samo nekoliko dana jer nisam rodila dete da bi ga drugi čuvali i brinuli o njemu. Teško mi je kada smo razdvojeni, ali oni će zajedno doći da gledaju finale Kupa koje je 27. i 29. aprila. Toliko mi nedostaje da sam plakala čim sam ga ostavila u Crnoj Gori, a iz dana u dan mi je sve teže.”

Jedno vreme je ipak bio sa tobom. Vodila si ga na treninge, utakmice. Kako je to izgledalo?
Jeste! On je hiperaktivan i to je sa njim bio šou. Uletao je na teren usred igre, umirali smo od smeha. Ja mu kažem: “Čakaj sine, budi miran. Brzo će mama da završi.”

Bez obzira šro si već igrala u Albaniji ranije, posle potpisivanja ugovora sa Tiranom, pojedinci su počeli da te vređaju. Kako podnosiš sve to?
“Kada sam potpisala za Tiranu nazivali su me raznim pogrdnim imenima. Mislim da to radi nekolicina nezadovoljnih i iskompleksiranih ljudi. To je rasizam, a ne kada ja neku igračicu nazovem crnkinjom. Jer kako da nazovem osobu koja ima drugačiju boju kože? Sve što izgovorim, kažem, uradim – ne valja. Uvek sam najgora! Žao mi je što je narod takav, ali očigledno da je došlo teško vreme u kom žele samo da nekom drugom bude još gore. Samo žele da komšiji crkne krava.

Često te ljudi kritikuju zbog kontroverznih postupaka. Kako se osećaš zbog toga?
“Ljudi me kritikuju za sve što radim! Ali najgore je što je meni i dalje važno šta drugi misle i uvek me ružni komentari pogode. Govore svašta, a ne znaju kako se osećam, kako živim, da li mi je dobro ili loše. Ružni komentari umeju da me dovedu do suza. Nije mi jasno kako mogu svašta da pričaju i pišu kada ne žive sa mnom, ne jedu isti hleb sa mnom da bi mogli da me kritikuju i komentarišu.”

Zašto si pre nekoliko godina uopšte napustila košarku?
“Kada sam prvi put napustila košarku, nisam to uradila zato što sam se zasitila igre, nego sam mislila da mi je vreme da se udam, da napravim kamp i napišem knjigu. Htela sam da se povučem jer sam se zasitila svega. Nisam više mogla da podnesem uvrede, kritike, omalovažavanja. Par meseci pred porođaj sam shvatila da želim da se vratim na teren i to sam uradila.”

I do kad sad planiraš da traje tvoja igračka karijera?
“Mislim da ću sledeće godine, kada napunim 40, definitivno prestati da igram. Tada ću se penzionisati i napisati knjigu. Želja mi je da sa Tiranom osvojim Kup Albanije i prvenstvo, osećam da im toliko dugujem i onda mogu da se oprostim od košarke.”


Da li neko treba da se plaši onoga što ćeš otkriti u knjizi?
“Niko ne treba da strahuje od moje knige, ali će svi biti iznenađeni. Izneću u svojoj ispovesti sve što sam prošla u životu sa raznim ljudima. Ti ljudi znaju šta se dešavalo i svesni su da da ću sve obelodaniti. Znam da im nije svejedno, i da će svašta govoriti o meni. Ali baš me briga, najvažnije mi je da istina izađe na videlo! Nije mi bilo ni lako.”

Šta ćeš raditi kada odeš u penziju?
“Volela bih da postanem košarkaški trener. Kada vidim ko sve danas trenira mlade, nije mi dobro. U Srbiji trenutno nema nikoga ko podiže igrače, kao što je to moj otac godinama radio. Volela bih da otvorim košarkaški klub, da moj kamp oživi na pravi način, a ne da se sabotira godinama. Želim da napravim i svoj brend sportske opreme. Sebe u penziji vidim kao srećnu devojku, majku, ženu i jedva čekam da se penzionišem.”

Vratila si se sportu, između ostalog i zato što si ostala bez novca. Kako si se snalazila u tom periodu?
“Prodavala sam svoje stvari. Smejali su mi se kada sam počela da prodajem odeću. Imala sam milion ponuda da “raširim noge” i da lako zaradim novac, ali nisam to htela. Svaki dinar koji sam u životu zaradila, zaradila sam pošteno, svojim radom. Stekla sam mnogo, kupila sam stanove, ali su mi nažalost poslednjih godina neki pogrešni ljudi sve potrošili. Došao je trenutak kada više nisam imala novca,pa sam gledajući druge devojke došla na ideju da prodajem svoju garderobu.

Zbog čega si napustila Lavove iz Brčkog?
“Igrala sam dva meseca za Lavove u Republici Srpskoj i uvela sam te devojke u prvu ligu. Donela sam im titulu, pa sam nastavila svoj put dalje, a on me je odveo u Albaniji. Ta deca sa kojima sam igrala u Lavovima su ostavile neverovatan utisak na mene. Mogla sam svim devojkama da budem mama, ali u bukvalnom smislu. Jedna devojčica je imala 20 godina, a sve ostale su imale od 13 do 15 godina. Igranje sa njima bil je neverovatno iskustvo.

1 Komentar

1 Komentar

  1. Pingback: Ispovest Milice Dabović: Imala sam milion ponuda da "raširim noge", pogrešni ljudi su sve potrošili - Vesti online

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Reklama

Ovo morate videti

Više u Košarka