Moramo da budemo realni, svesni našeg kvaliteta i snage rivala i da kažemo da bi plasman u drugu fazu Svetskog prvenstva bio uspeh, kaže predsednica Rukometnog saveza Srbije Milena Delić u intervjuu za SportFem. Prva dama srpskog rukometa pričala je na mnoge teme, o tome kako se oseća kao žena na čelu jednog od najmoćnijih sportskih saveza, kakvo je generalno stanje u njenom sportu kod nas, ali i o ne tako lepim temama koje često prate domaći rukomet.
Kad je reč o najaktuelnijoj temi, Svetskom prvenstvu koje je počelo juče, Delićeva podseća da je reprezentacija koju predvodi Uroš Bregar doživela veliku smenu generacija i da je teret da predvode tim pao na relativno neiskusne devojke.
Naše najbolje rukometašice sutra će početi takmičenje na Mundijalu u Španiji i prvi rival biće im selekcija Poljske (20.30). Preostali rivali su favorizovana Rusija i austsajder Kamerun.
„Moramo da budemo realni, pre svega. Rukometna tradicija nam ponekad predstavlja opterećenje, mač nad glavom, kad nas ljudi pitaju: „Kad ćete opet postići ono što je nekad bilo“. Nemoguće je to porediti, bilo je drugo vreme, druga država… Danas nemamo Svetlanu Kitić, Draganu Pešić, Maru Torti… Devojke koje selektor sad ima na raspolaganju su najbolje što ima ženski rukomet u Srbiji i to je tako. Koliko one mogu, šta mogu, dokle mogu da doguraju, to u ovom trenutku niko ne može da zna.“
Koji onda rezultat podrazumevate pod realnim?
„Realno, veliki uspeh bio bi da prođemo u drugi krug. I taj rezutat bi zadovoljio nas u Savezu. Usledila je smena generacija, nemamo više Katarinu Krpež, Slađanu Pop-Laić, Draganu Cvijić, Andreu Lekić… Sad imamo igračice koje imaju 26 godina, a svega 10 nastupa za seniorsku reprezentaciju. One bi trebal sad da preuzme odgovornost i budu nosioci. Ne možemo da očekujemo da naprave čudo. Zašto se do toga došlo? Verujem da je to posledica nerada u prethodnm periodu.“
Jesmo li završili sa mučnim scenama kao posle prethodnog Evropskog prvenstva ili neuspeha u kvalifikacijama za Olimpijske igre? Dokle će kod nas da se dešavaju situacije da igračice dižu glas protv selektora, selektor protiv saveza, da se ponavljaju sukobiž i vuku repovi?
„Nadam se da je s tim završeno. Nikad ne mogu, niti želim, da kontrolišem nekog igrača. Svako kaže da kaže ono što mu je na duši. Dogodio se taj problem sa bivšim selektorom Obradovićem i pojedinim igračicama. Na prvom sledećem okupljanju sam rekla da bih volela da bilo koji problem, ako postoji, rešavaju u kući. Mi smo jedini savez u kojem, imam utisak, svi jedva čekaju da sav prljav veš iznesu u javnost. I onda stvarno ispade rukomet najgori. Razgovarajući s ljudima iz ostalih saveza, shvatam da ni tamo ne cveta cveće, ali oni to drže u svojoj kući.“
Verujete li da će vas poslušati?
„Igrači nisu ti koji treba da postavljaju i smenjuju selektora. Osetljiva je to materija. Ne može jedan igrač da bude nezadovoljan ili ako je jedan igrač fizički nespreman… Ustvari, evo konkretno, Dragana Cvijić je devojka koja je živela za reprezentaciju, živela je za takmičenja u dresu Srbije, uvek je bila srčana i davala sebe, ali posle povrede i operacije ona još nije bila spremna za taj kvalifikacioni turnir za OI u Tokiju. Videlo se da ona hoće, ali da je telo ne sluša. Znam da u takvim slučajevima igračiu su uvek drugi krivi, a bila sam igrač i sve mi je to poznato. Ni ja nikad nisam u sebi tražila krivca. Ali isto tako, porodica smo i treba u takvim situacijama da sednemo zajedno i da popričamo. Ako treba da se menja selektor, hajde da razmotrimo zašto i da razgovaramo, pa i da uradimo to, ali na ljudski način. Nadam se da ćemo sad kod devojaka postići atmosferu kakvu imaju muškarci otkako je Toni Đirona selektor. Tamo je predivan ambijent i igrači jedva čekaju da dođu da igraju za Srbiju.“
Koliko rezultati seniorske reprezentacije kreiraju ceo ambijent u rukometu?
„Uvek sve ide i zavisi od rezultata A tima. Odbojka je posle svih uspeha muških i ženskih selekcija u prethodnim godinama odvukla najviše dece na svoj stranu. To je zalog za budućnost. Kod njih nema straha da će nedostajati kontinuitet. Ali, ima dece i u rukometu, samo moramo više da im se posvetimo i kvalitetnije da radimo. Posle pobede muškog tima nad Francuzima u kvalifikacijama za EP, to je odjeknulo! Odmah se podigla atmosfeta i ljudima se vrati vera u rukomet.“
U kakvom je stanju ženski rukomet u Srbiji?
„Nije na zavidnom niovu i kvalitetu, moram to da priznan. U odnosu na muškarce lošiji je kvalitet, ali ni naša muška liga nije nešto posebno jaka. Arkus je preuzeo organizaciju, malo su podigli nivo, ali tek treba da krenemo u pravcu jačanja klubova i da im pomognemo koliko možemo. Moramo da dobijemo u neko dogledno vreme jedan ili dva kluba koji bi igrali zapaženu ulogu u Evropi. Kasnije bi se otvorila vrata i Lige šampiona. Što se tiče ženskog rukometa, čini mi se da je poslednjih godina sve bilo zapostavljeno, radio se stihijski, niko se nije trudio i sad vidimo koliko je stanje u klubovima loše. Jagodina jeste nekoliko godina prvak, ali ni oni nisu u stanju da naprave iskorak u Evropi. Ovo ostalo sporadično iskoči po neka ekipa, Kragujevac, Bekament, Niš…„
Šta je prvi korak ka popravljaju situacije?
„Mora da se ide ka smanjenju lige. Bez namere da nekog potcenim, ali imate klubove koji su ni krivi ni dužni u Superligi. Kvalitetom ne zaslužuju mesto u društvu najboljih, niti doprinose jačanju ostalih timova i takmičenja. Mora mnogo toga da se radi. Ulagane je katastrofalno, ali ne zato što je reč o ženskom rukometu, već mislim da je sve to posledica nerada. Ne želim da kritikujem nikog iz bivšeg rukovodstva, jer možda nisu ni bili u mogunosti da pomognu. Mi sad jesmo.“
Koliko je teško biti žena predsednik tako velike organizacije?
„Verujem da je isto meni i muškarcima. Posao zahteva posvećenost, ogovornost, sve jednako. Imponuje mi što sam na čelu organizacije, volim da vidim da je što više žena uključeno i trudimo se da na različitim pozicijama aktiviramo bivše igačice i druge žene. Žene su na neki način odgvornije i pragmatičnije od muškaraca. Ili, kad je žena uspešna, onda je to vidljiviije nego kad je reč sa muškarcima. Obaveze su jednake, ne mogu da imam manje posla zato što sam žena, ali odgovornost jeste velika. Možda baš zbog te tendencije da se žene više aktiviraju, pa je veća doza opterećenja na nama da se dokažemo da to možemo.„
Jeste li se susretali s predrasudama?
„Ne. Nikad se nisam susrela ni sam čim takvim, još od igračke karijere, pa kasnije. Posle završetka karijere ušla sam u zajednicu delegata, jer mi je to bio način da održim kontakt sa rukometom. Kasnije sam bila potpredsednik rukometnog saveza kad je na čelu bio Velimir Marjanović. Bila sam zadužena za ženski rukomet i bila sam iznenađena kad me pozvao u upravni odbor. Tako da su se meni vrata otvarala sasvim fino. Pretpostavljam da je to sve zbog toga što je neko pratio i vrednovao moj rad i smatrali su da mogu da odgovorim izazovia. Na neki način sam zahvalna Velimiru Marjanoviću, jer je još tada rezonovao da bi žena trebalo da vodi ženski rukomet. A onda sam ponosna i što je rad svih nas u tom UO bio uspešan.“
Kako komentarišete podatak da su dame ne čelu samo četiri ili pet sportskih savea u Srbiji?
„Disbalans postoji, ali ne znam zašto je to tako. Ja sam htela da dignem ruke od rukometa, da napustim zajednicu delegata i počela sam da pravim planove da radim nešto drugo. Htela sam da putujem, više da se posvetim sebi. Ali, toliku podršku sam dobila od ljudi iz rukometa, iz svih regiona i oni odustajali od nagovaranja iako sam odbijala pune dve godine. Onda sam sebi rekla – ako ljudi imaju povrenja u mene, ako misle da sam baš ja ta osoba koja može da poveže regione, jer je pre toga stanje bilo katastrofalanao, bez jedinstva, onda hajde! Znala sam da će biti teško, ali ni upola ovako kako je zaista teško. Ali kad se problem po problem rešava, onda se dobijaju krila i vetar u leđa za dalje.“
Može li se reći da uživate u svom poslu?
„Uvek kažem da nisam došla ovde da zaradim penziju. Drugi su prepoznali moju energiju i veruju u mene. Onog momenta kad se pojavi neko sa boljom idejom, ko bude mislio da može da radi bolje, odmah ću da mu prepustim mesto. Uvek sam za nove ideje, za mlade ljude, za ambicizone i one koji mogu da „povuku“. Još ako bi to bila neka žena, onda super. Ali lepo mi je, kad vidim reakcije ljudi, kad kažu da se vidi promena, to mi znači. Na kraju, ni od koga ne očekujem neku veliku zahvalnost, ali mi znači kad ljudi s kojima radim kažu da nikad pre nisu doživeli ovako lepe stvari u rukometu. Sad smo u mogućnosti da pomognemo klubovima da igraju Evropu, što ranije nije bio slučaj. Međutim, to je zato što je i država nama pomogla.“
