Pratite nas

Miks

Majka mi je branila da treniram rukomet

Stana Vuković je bivša rukometašica, nastupala je za IMR, Radnički, ORK Beograd, Kikindu, Dinamo iz Pančeva, Savski Venac, Zmaj od Bosne i Igman. Igrala je na poziciji desnog krila, a sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Južnoj Koreji i zbog toga je nosilac nacionalnog priznanja.

“Bilo je to davne 1979. godine. Na preporuku profesorke fizičkog vaspitanja Goce u Osnovnoj školi “Nikola Tesla” u Rakovici, došla sam da treniram rukomet u Industriju motora Rakovica – IMR. Pošto sam živela blizu terena, dolazila sam peške. Bio to lep otvoren teren, sa plavom gumom i nekoliko redova tribina. Sada je tu divna hala, sa fantastičnim svlačionicama i salama za trening, tj. teretanom, salom za fitnes i za borilačke veštine.

IMR timska fotografija

I tako sam jednog dana stigla na teren, sa rancem i opremom. Svlačionice su bile male, ali lepe. Trener je bio dokotor Gradimir Petrović, koji me je i naučio prvim koracima u rukometu. Kao i svaka devojčica, maštala sam da pređem u Radnički i igram u reprezentaciji Jugoslavije. Bila su to lepa vremena, lepo druženje sa Ljiljom Fajterkom, Brankom, Majom Banjanin, Cecom, Bibom, Gabrijelom, Gocom, Slađom, Draganom, Mirom, Majom Krzman, pomoćnim trenerom Ričijem, sa tehikom Petrom i legendarnim ekonomom Mindom. Ono što je bilo najgore igrajući za Rakovicu, jeste kada kiša padne onda se plava guma natopi vodom, tako da kada god sam šutirala sa desnog krila pri padu sam zarađiovala mnogo masnica. Bila sam sva plava. Ali, ukoliko daš gol, sve se to zaboravi. Pored terena bio je fudbalski teren koji je i danas tu, kao i restoran gde smo pili sok i vodu posle treninga. Lep deo moje uspešne karijere i početak fantastične dve decenije u ovom lepom sportu.

Sa IMR-om na pripremama na Zlatiboru

Posle godinu dana, pošto su trenizi bili jako kasno ij a sam se vraćala oko ponoći, majka Borka mi je zabranila da treniram. Tada smo igrali i trening utakmice u Savskoj ulici na terenu Železničara, tako da sam dolazila kući tramvajem 3, pa posle peške. Ali, ubrzo je kod nas kući došao trener dr. Gradimir Petrović i mom ocu Momiru i majki Borki rekao da sam veliki talenat, levoruka igračica i da je predamnom velika karijera. I moja majka je tada dala pozitivan odgovor, ja sam se vratila na plavi teren i moju Rakovicu.

I tako do 1983. godine, kada dobijam poziv da potpišem za Veliki Radnički. Hala Banjica, u to vreme bastion rukometa, za mene je bila samo san. Ali, eto snovi se ostvaruju. I tako odoh na Banjicu u Radnički, šampiona Evrope. Taj prvi trening nikada nisam zaboravila, niti ću. Ja, jedna mršava devojčica, dolazim u svlačionicu. Te devojke gledala sam do tada na TV. A, sada sam sa njima i počinjem da treniram. Tada je Milorad Milatović vodio Radnički, tj. on je stigao zajedno sa mnom i dr. Petrovićem koji je trenirao drugi tim. Izađen na teren, stanemo u vrstu i trener Milatović me predstavi. Rekao je da sam veliki talenat, da dolazim iz Rakovice i poželeo mi dobrodošlicu.  Gledam, srce mi lupa, ali i to se mora preživeti. Ta početna trema  je verovatno kod većine sportista prisutna.

Posle zagrevanja krenuli smo sa radom sa loptom. I kaže meni Miki:”Ti sa Cecom Kitić.” Umalo nisam pala u nesvest. Trudila sam se da joj lepo dodajem lopte i verujem da samu spela. Kasnije, igrajući zajedno, mnogo puta mi je bacala lopte sa njene pozicije desnog beka i mogu reći da su ona i moja kuma Tanja Vujičić, napravile od mene desno krilo sa reprezentativnom karijerom. Hvala im na tome. Ne mogu a da ne pomenem sve generacije sa kojima sam igrala i ljude iz senke koji su napravili veliki Radnički.

Još jedna anegdota sa tog prvog treninga. Na tribinama hale na Banjici, sedeo je Dragan Dašić, tadašnji suprug Svetlane Kitić. Kada se završio trening, on je pitao ko je ova mršavica, misleći na mene? Rekli su mu da sam došla iz Rakovice i da sam levoruka. I Dragan je tada rekao:”Ova Koska je super.” I tako sam dobila nadimak, koji je i dan danas ostao. O karijeri, kakvu bih poželela svima, neću pisati. Samo ću reći da su to bile divne godine moga života, da sam srećna što sam bila deo Radničkog, reprezentacije i još par ekipa gde sam igrala: ORK Beograd, Kikinda, Dinamo iz Pančeva i Savski Venac u Srbiji i Zmaj od Bosne iz Tuzle i Igman sa Ilidže iz Sarajeva, gde sam i završila karijeru pred Novu godinu 2000.

Reprezentacija koja je u Seulu osvojila srebro na SP

Tada sam igrala u Sarajevu, tačnije na Ilidži. Bilo je to godinu dana posle bombardovanja naše zemlje. Pre sam provela divnu godinu u Tuzli. Već od starta sezone, avgusta 1999, koleno je počelo da me boli i već sam osećala da ne mogu više. Tu polusezonu sam jedva odigrala i odlučla da završim sa rukometom. Bila je zima, hladna u Sarajevu, a ja sam sve teže i teže trenirala. I posle prvog dela sezone, spakovala sam stvari i vratila se u Beograd. Sve godine bavljenja rukometom, ja sam mislila da ću večno trenirati! Tek tada sam shvatila, da rukometa nema više. Imala sam sreću, da sam već tada počela da se bavim novinarstvom, tako da kada sam se vratila kući, ustvari sam nastavila da se bavim poslom koji sam takođe mnogo volela, iako sam završila Ekonomski fakultet.

Sta još da napišem za poslednji trenig? Prosto, telo nije više moglo. Zdravo sporte moj, život ide dalje! Ne mogu a da ne pomenem divne ljude koji su mi pomogli na Ilidži, a sa kojima sam i dan danas u kontaktu. To su Fuad Lokvančić i Sanela Husović. Bili su za mene tu i u dobru i u zlu. Hvala im za sve!

I onda kreće moja novinarska karijera, pa karijera PR u Rukometnom savezu Srbije, a sada karijera Majke jedno gdivnog dečaka Nikole.

Od Koske, a za neke i Britni – toliko!”

Stana sa sinom Nikolom

Klikni i komentariši

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Reklama

Ovo morate videti

Više u Miks