Karatistkinja Tamara Misirlić je višestruka prvakinja Srbije, dobitnik je brojnih međunarodnih i domaćih priznanja, ali je pre svega veliki čovek. Iako ima samo 18 godina svakodnevno pomaže ljudima koji žive teško: prikuplja za njih hranu, garderobu, lekove, a jednoj porodici je čak obezbedila i krov nad glavom.
Koliko ti je sportski način života pomogao da budeš disciplinovana kada sprovodiš humanitarne akcije?
“Sportski život mi i te kako pomaže za sve što radim u životu. Karate me je naučio da budem odgovorna, ozbiljna, psihički jaka i stabilna.”
Koliko vremena posvećuješ humanitarnom radu?
“Trudim se da na svim poljima budem aktivna, ali humanitarnom radu posvećujem najviše vremena. Često izdvojim i ceo dan, jer sve radim uglavnom sama. Tu su moji roditelji, koji mi pomognu kad god su slobodni. “
Sećaš li se za koga si napravila prvu akciju?
“Moja prva akcija bila je za devojčicu koja je živela sama sa majkom na planini, u porušenoj kući. Ona je moja motivacija na polju humanitarnog rada, nju i dan danas obilazim i redovno se čujemo. Volim da pomažem skromnim ljudima, za takve ljude sam spremna sve da učinim.”
Na koje sve načine pomažeš ljudima?
“Uvek sagledam šta im je potrebno. Ukoliko procenim da se radi o neiskvarenim ljudima, spremna sam da pokrenem akciju za kupovinu nove kuće kao što je bio slučaj sa bakom Blagicom i Časlavom. Brojnim apelima, uspeli smo da svi zajedno obezbedimo divnim ljudima krov nad glavom. To je bilo mukotrpno prikupljanje sredstava. Kad sam ih prvi put posetila i videla kako žive, kilometrima udaljeni od komšiluka, obećala sam da će dobiti novi dom. Osećala sam ogromnu odgovornost da obećanje iskupim.”
Koliko ti je bilo potrebno vremena da skupiš novac za izgradnju kuće?
“Sredstva sam prikupljala dvadesetak dana. Odložila sam sve druge obaveze, jedna od njih jeste i putovanje u Hrvatsku sa planinarima. U tom periodu se dešavalo da ne spavam po celu noć, a na kraju, kada sam bila blizu cilja, napravila sam kolače i iznela u centru grada, sa kutijom i natpisom: „Posluži se i doniraj koliko možeš“
Jesi li u nekim momentima mislila da nećeš uspeti da prikupiš dovoljno sredstava kako bi pomogla osobi kojoj si namerila?
“Nikada nisam mislila da neću uspeti, čak i kad se dešavalo da padnem, roditelji su mi davali snagu.”
Umeš li da se rasplačeš zbog njihovih životnih priča?
“I te kako umem da zaplačem. Ne može čovek da ostane imun kada zaplaču oni divni ljudi koje posećujem.”
Da li ostaješ u kontaktu sa ljudima kojima pomažeš?
“Naravno, ostajem u kontaktu sa svima. Kad god imam slobodnog vremena posećujem ih, a svi oni imaju moj broj telefona i slobodu da me pozovu kad god požele. Posebno mi je drago kad me nazovu ne zato jer im je potrebno nešto, već da me pitaju kako sam, šta radim. Tada znam da sam pomogla pravim osobama.”
Kada si počela da se baviš karateom?
“Karateom se bavim od svoje četvrte godine, roditelji su me upisali, ja se svog početka ne sećam. Bila sam suviše mala.”
Kada se okreneš iza sebe, šta si sve postigla sa samo 18 godina?
“Mnogo je takmičenja iza mene, više od tri stotine. Izdvojiću Svetsko prvenstvo koje se održalo 2019. godine u Karlovim Varima, gde sam osvojila treće mesto u borbama, u konkurenciji od 16-20 godina. Jedno od mojih najdražih takmičenja je Evropsko prvenstvo u Subotici, 2017.godine, gde sam osvojila prvo mesto u katama.”
Međutim, više ne radiš kate. Zbog čega?
“Nažalost, 2018. godine sam doživela tešku povredu (ispadanje kolena), sa kojom se i danas borim. Tada sam prestala da se takmičim u katama, jer, zbog oštrih i naglih pokreta nikada nisam uspevala da završim katu do kraja, uvek bi ispalo na pola. Zbog toga mi je žao, ali s druge strane i drago, jer sam već sada uspešna i u borbama. Od 2019. godine sam i sudija, pa se sada istovremeno i takmičim i sudim.
Pored svih svojih obaveza, ti stižeš da i držiš treninge mlađim karatistima.
“Veliku zahvalnost dugujem treneru, koji mi je još 2018. godine omogućio da radim sa mlađom grupom i prenesem im svoje znanje. To mi je bila najveća motivacija ikada, jer sam se sa samo 16. godina našla u ulozi trenera i dobila veliku odgovornost.”
Kako motivišeš sebe pred važna takmičenja?
“Pred svako takmičenje kažem sebi: “Osvojićeš prvo mesto“. Iako sam se možda zasitila medaljama i dalje mi je u krvi da budem prva.”
Pored karatea, baviš se i planinarenjem.
“Planinarenjem se bavim od svoje šeste godine i umeće koje sam stekla mi je mnogo pomoglo da pronalazim ljude po šumama i brdovitim predelima.”
