Iva Trifunović: O tituli u SAD, ali i uzbudljivom i pomalo strašnom životu u Teksasu

Još jedna “ptica selica” obradovala nas je na kraju fudbalske sezone osvajanjem trofeja. Iva Trifunović (20), devojka iz Obrenovca, koja je nekada nosila dres Rada a sad nastupa za Tajler junior koledž iz Teksasa, osvojila je sa svojim klubom NJCAA ligu.

Iva je u razgovoru za SportFem detaljno objasnila koji je trofej završio u njenim rukama, šta to znači za nju i njenu budućnosti, ali nam je otkrila i kako je otišla u Ameriku i zbog čega život u Teksasu smatra uzbudljivim i pomalo strašnim…

Koji je to tačno nivo takmičenja u kom si sa svojim klubom postala šampion?

“Postoje četiri vrste takmičenja u Americi, koje uključuju mogućnost sportista da dobiju stipendiju i time pokriju delom ili potpuno troškove školovanja. Tu spadaju: NCAA divizija 1, najjača liga na nivou koledž fudbala, gde pripadaju najveće škole. Nakon nje je NCAA divizija 2, takođe pokriva samo četvorogodišnje škole, ali su u pitanju škole manjeg kapaciteta studenata. Tu je i NAIA, koja isto pokriva četvorogodišnje škole, s time što su ovo uglavnom još manje škole od “divizije 2”. Na kraju, tu je NJCAA divizija 1, koja pokriva velike dvogodišnje škole koje u sklopu imaju fudbal. Iako su to manje škole od ostalih navedenih, takmičenje je definitivno na visokom nivou, jer mnoge devojke nakon “junior koledža”, posle završene dve godine školovanja i igranja fudbala, odlaze na najbolje NCAA divizija 1 škole.”

Ima li na tom niovu bitnih razlika u odnosu na evropski fudbal?

“Postoje razlike u pravilima igre, a jedna od najzanimljivijih jeste da postoji neograničen broj izmena. Kad se neko umori trener ga zameni i onda ta devojka može kasnije, kad se odmori, da se vrati u igru. Što se tiče stila igre, najveća razlika koju bih spomenula jeste to da je fokus mnogo više na kondiciji i trčanju nego u Srbiji.”

Da li si znala tačno znala gde dolaziš, kad govorimo o klubu i takmičenju?

“Čak i pre nego što sam kročila na tlo Amerike, u prvim danima razgovora sa trenerom, uvidela sam da je postavljen visok standard i da se radi sve što je u njihovoj moći da nas pripreme fizički i psihički da se borimo za titulu. Pokazalo se da smo bili uspešni u tome i da se sav naporan rad isplatio.”

Kako si otišla u SAD?

“To mi je bila želja još kad sam bila dete. Uspela sam da iskombinujem priliku da se takmičim u sportu koji volim i da odem u zemlju o kojoj sam maštala, a sve uz pomoć ljudi koji već imaju iskustva sa koledž ligama.”

Koliko ti je bilo teško da se privikneš na život u SAD, ali i na njihov fudbal?

“Samo navikavanje na život ovde je bilo istovremeno uzbudljivo, ali i pomalo strašno. Mnoge razlike u kulturi i ponašanju sam osetila čim sam kročila u SAD, ali smatram da sam se dobro uklopila u njihov način života. Mogla bih da kažem da dosta stvari koje gledamo na filmovima zapravo se i dešavaju ovde. Bilo mi je potrebno malo vremena da se naviknem na novi stil fudbala takođe, ali s obzirom da je dosta devojaka iz tima iz Evrope, uspeli smo da zadržimo delom naš evropski stil igre.”

Kad kažeš da je bilo pomalo i strašno navikavati se na život u Teksasu, na šta tačno misliš?

“Veća je država, mnogo je ljudi iz različih krajeva sveta i osećam se manje sigurno nego u Srbiji. Da li zato što sam sama i nemam nikog iz Srbije, ne znam… Generalno, mislim da se treba paziti kad god se krećem na ulici, sama ili sa društvom. Ima mnogo ljudi koji imaju loše namere.”

Jesi li imala neko neprijatno iskustvo?

“Jednom prilikom sam išla sa drugaricama na večeru u restoran. U trenutku kad smo izašle iz automobila, bilo je mračno i prišao nam je čovek koji je bio pijan ili drogiran i počeo je da priča neke nebuloze. Uplašile smo se, jer je mogao da ima nož ili pištolj, jer je ovde dozvoljeno imati pištolj sa sobom. To je još jedna od stvari koja može da bude zabrinjavajuća.”

Da li ima još naših devojaka u takmičenju u kojem učestvuješ? Jesi li se susretala s njima?

“Nažalost, nisam čula da puno devojaka iz Srbije igra za koledž u NJCAA ligi. Doduše znam da jedna od naših devojaka igra za koledž u Oklahomi i da beleži odlične rezultate. Ako se ne varam, u pitanju je Milica Bulatović. Takođe, zanimljivo je da nisam prva Srpkinja koja je zaigrala za Tajler junior koledž, već je tu čast imala Sanja Ratković 2016. godine. Ona je i kasnije imala kvalitetnu fudbalsku karijeru.”

Prate li iz Fudbalskog saveza Srbije tvoje nastupe? Jesi li u kontaktu sa nekim?

“Ne održavam kontkat ni sa kim, jer ne poznajem nikog. Jedino što pratim je jednog ili dva trenera na društvenim mrežama, ali nikad nisam imala dodirnih tačaka sa reprezentacijom. Kasno sam počela da treniram, sa 14 godina, pa nisam bila ni u jednoj selekciji.”

Kakvi su ti planovi za dalje, za narednu sezonu?

“Da budem iskrena, ne volim da pričam na sav glas koja su moja očekivanja za budućnost u fudbalu i generalno. Smatram da je mnogo bolje ako samo pustim stvari da teku svojim tokom i da verujem u ono što Bog ima u planu.”

Da li svoju budućnost vidiš u SAD ili u evropskom fudbalu?

“Kao što sam već rekla za moje dalje planove, smatram da bi bilo najbolje da pustim stvari da teku svojim putem i da vidim gde će me sudbina odvesti. Smatram da i SAD i Evropa imaju odličan nivo fudbala.”