Amerikanka iz Arkanzasa postala je Srpkinja! I to Srpkinja sa velikim srcem punim ljubavi prema našoj zemlji. Ivon Anderson zaigrala je prošle godine za srpsku košarkašku reprezentaciju, a sada je donela zlatnu medalju sa Evropskog prvenstva.
Bila je najefikasnija košarkašica u finalu, ponosno je stala na balkon Skupštine grada Beograda, gde su je dočekali aplauzi i ovacije: „Ivona! Ivona!“ Pevala je „Bože pravde“ na srpskom i zahvalila se rečima: „Hvala vam od sveg srca. Volim vas mnogo. Živela Srbija!“
„Na Balkonu sam ponovo rođena, i to kao Srpkinja! Dok sam stajala tamo i slušala povike iz mase, osetila sam da stvarno pripadam ovom narodu. Pre toga sam brinula da li će me ljudi prihvatiti, ali sam shvatila da jesu! Želim da postignem još mnogo uspeha sa reprezentacijom i da Srbe učinim ponosnim. Više ne brinem, ja sam vaša i vi ste moji“, kaže Ivon za Informer i dodaje da je srećna što su sve njene sumnje bile neopravdane:
„Selektorka Marina Maljković, koju sam upoznala dok sam igrala u Galatasaraju, ubedila me je da zaigram za reprezentaciju Srbije. Kad sam se priključila ekipi, bila sam nova u timu koji je već bio jak i koji je odlično funkcionisao. Dres „orlova“ sam shvatila ozbiljno i igram kao da sam rođena i odrasla u Beogradu. Ljudi su to prepoznali. Narod i tim su imali poverenja u Marininu procenu i odluku.“
Ispostavilo se da je ovaj potez bio pravi i za Marinu i za plejmejkerku srpskog tima, koju slave kao heroinu finala! Negativne reakcije na njeno priključenje reprezentaciji, poput tvita košarkašice Milice Dabović:
„Zar da Amerikanka igra za Srbiju, i to još crnkinja?“, odavno su zaboravljene.
Ivon je brzo postala omiljena među reprezentativkama, ali i u čitavoj Srbiji! Čak se pre nekoliko meseci na okupljanju tima pojavila u genijalnom duksu
„Verujte mi, ja sam Srpkinja“, koji na sjajan način pokazuje da je prihvatila naš mentalitet, ali i humor.
„Znam da je bilo negativnih komentara zbog toga što kao Amerikanka igram za srpsku reprezentaciju, i to uglavnom na Instagramu. Devojke iz ekipe su ih čitale, do mene je stigao samo jedan, jer su želele da me zaštite. Srbi su jak i ponosan narod i razumem da treba vremena da steknu poverenje u nekoga. Lošim komentarima ne pridajem značaj, gledam samo pozitivne svari. Fokusirana sam na ljubav i pobedu. Srećna sam što sam u nacionalnom timu i hvala svima na ovoj prilici.“
Andersonova je posebno dotakla srca ljudi kad je zapevala „Bože pravde“ na srpskom jeziku.
„Tokom priprema za EP učila sam himnu. Otišla sam do Saše Čađo i otpevala je samo pred njom, da vidim da li zvučim dobro. Morala sam da je znam, jer je to sada i moja himna! Polako učim srpske reči. Znam brojeve, da kažem: „hvala“ i „volim te“. Devojke mi govore: „E, ovo moraš da naučiš!“ Pitam ih: „Koje su to reči koje moram da znam?“ Odgovore mi: „Pivo“ i „živeli“, kaže šampionka kroz osmeh.
Pošto su pokorile Evropu, mnogi srpske košarkašice već vide u finalu Olimpijskih igara u Tokiju. A koga očekuju da bude na suprotnoj strani?! Sjedinjene Američke Države! Na pitanje da li bi joj bilo teško da igra protiv države u kojoj je rođena, Ivon samouvereno odgovara: „Ne.“
„Bilo bi sjajno da igramo u finalu protiv Amerike. To mi ne bi predstavljalo nikakav problem. Marina nas uči da se koncentrišemo na sebe i svoju igru, a ne na protivnika! Igram za ovu zemlju i to ću uvek da radim najbolje što mogu, bez obzira na to ko je preko puta nas. Ako dođe do toga, srce ću ostaviti na terenu za Srbiju i moje saigračice, koje su mi kao porodica.“
Evropska šampionka obožava Beograd! Oduševljena je ljudima, muzikom, rakijom i ćevapima.
„Svaki izlazak u Beogradu mi je bio predivan! Bila sam u Skadarliji, znam da je to turistička atrakcija, ali sam slušala srpsku muziku i uživala. Pila sam rakiju! Nisam se napila, ali ima vremena i za to. Rakija mi se baš sviđa, nemam omiljenu, devojke iz tima mi naruče i ja popijem. Pre godinu dana sam unela neke izmene u ishranu, počela sam zdravije da se hranim i izbacila sam svinjetinu. Sad me duša boli zbog toga! Ovde se jede mnogo svinjetine i izgleda mi preukusno. Srpska hrana je divna, posebno volim ćevape. Probala sam i sarmu“, priča poznata sportistkinja, koja je spremna da se uhvati u koštac i sa srpskom tradicijom:
„Devojke iz reprezentacije su me učile da igram kolo! Rekle su mi: „Ovako mi igramo na svadbama.“ Verujem da će uskoro da me odvedu na neku srpsku svadbu, da pokažem svoje umeće. Dotle ću taman da naučim i sve pesme! Pre svake utakmice imamo plejlistu srpskih pesama koje slušamo. Tako se zagrevamo i punimo pozitivnom energijom.“
Ivon naglašava da joj se posebno sviđa način na koji se šalimo. Žao joj je, kaže, što mnogi Amerikanci nisu svesni da smo srdačan i veseo narod.
„Ljudi ne znaju koliko ste zabavni, da volite da se šalite i da imate specifičan smisao za humor. Moje saigračice su urnebesne, stalno se smejemo! Kod Srba cenim i to što su vredni i ponosni. Svašta ste prošli, poput bombardovanja, i uspeli ste da preživite i budete još jači. S tim mogu da se poistovetim. Ranije ste u svetu predstavljani kao zli, ali to nije tačno! Srbi su divni i ljubazni. Nisam upoznala nikog ko je loš ili zao. To su samo predrasude. Nažalost, Amerikancima kada kažete Evropa, uglavnom misle na Italiju, Francusku, Španiju… Za njih je Istočna Evropa jedna država, stalno moram da im objašnjavam da nije tako.“
Ivon je rođena pre 31 godinu u malom gradiću Springdejlu u Arkanzasu. Otac joj je poznati trener na koledžu Majk Anderson, uz kog je zavolela košarku od malih nogu.
„Imam stariju sestru i brata, takođe su igrali košarku. Mama me je odmalena vodila na treninge, postoje snimci na kojima šutiram na koš sa samo četiri godine. Tata mi je trener, pa mi je sve to bilo prirodno. Roditelji me nisu pritiskali da krenem tim putem, već sam to sama želela. Zbog tatinog posla smo se često selili. Kada sam imala 12 godina, preselili smo se u Alabamu. Kad promenite grad ili državu, osećate se kao stranac, još sam ja i stidljiva. Ali sam uvek imala košarku, pomoću koje sam sticala drugove i drugarice. Kad sam imala 16 godina, prešli smo u Misuri. Bila sam tužna što ostavljam društvo, ali vremenom sam i tamo stekla prijatelje. Zatim sam pohađala koledž u Teksasu, a kada sam diplomirala, tata je dobio posao u Arkanzasu, pa smo se vratili kući.“
Posle karijere u SAD, Ivon je provela sezonu u turskom Galatasaraju, odakle je 2017. prešla u grčki Olimpijakos. Za turski Bešiktaš je zaigrala 2019. godine, odakle je prešla u italijansku Veneciju, gde će biti i naredne sezone.
„Kada sam potpisala ugovor za Galatasaraj, desio se pokušaj državnog udara u Turskoj. Ratno stanje! Pre nego što sam ušla u avion, razmišljala sam da li da krenem tamo, ali sam sebe tešila i verovala da će se situacija brzo smiriti. Nažalost, haos se nastavio, krenuli su i teroristički napadi, gađali su civile, turiste, policijske stanice… Gledala sam u saigračice i pitala se da li će mi objasniti šta se dešava, ali ni one nisu bile sigurne! Marina je vodila ekipu i rekla nam je da ne treba da živimo u strahu, kao i da će nam reći ukoliko ima razloga za zabrinutost. Savetovali su nas samo da ne idemo na mesta gde su masovna okupljanja. Turci su se ponašali normalno, kao da se ništa ne dešava. Nisu želeli da dozvole da život stane – priča srpska reprezentativka.“
Ova plejmejkerka bila je u Istanbulu i za doček Nove 2017. godine, kada se desio krvavi masakr u tom gradu!
„Došlo je do velike pucnjave, bilo je 35 mrtvih. Moje saigračice su to veče prvi put izašle posle nekoliko meseci, bile su negde na proslavi. Zabrinula sam se za njih, ali su srećom bile dobro. Tada smo shvatile da baš moramo da budemo oprezne. Posle toga se situacija smirila. Mojim roditeljima nije bilo svejedno zbog svega što se dešava, ali su imali poverenja u mene, znali su da sam odgovorna, oprezna i dovoljno pametna da se ne izlažem riziku“, seća se Ivon, koja je uspela da oseti duh Turske i upozna tamošnju kulturu, dok u Grčkoj nije imala vremena ni za šta osim za košarku:
„Mama je bila da me poseti u Atini. Obišla je Grčku i videla mnogo više nego ja, jer sam stalno trenirala. Bila sam u mnogo zemalja, ali većinu nisam stigla da obiđem. Kada si na početku karijere, juriš dobre ugovore, ali onda dođeš u situaciju kada pitaš sebe: „Da li si srećan?“ Nije sve u zarađivanju novca, treba naći balans. Konačno sam ga našla! Nadam se da ću sledeće godine obići Italiju i upoznati njihovu kulturu. Za sada, kad sam slobodna, samo želim da spavam, ili da budem s prijateljima.“
Andersonova je, silom prilika, navikla da bude odvojena od porodice.
„Nama je to postalo normalno. Već devet godina igram van svoje zemlje, uglavnom sam odsutna devet meseci godišnje, ove čak 11! Oni razumeju koliko mi košarka znači i podržavaju me“, priča reprezentativka, koja priznaje da vrhunski sportisti moraju da budu spremni na brojna odricanja:
„Nije lako biti daleko od porodice, ali je to žrtva koja mora da se podnese. Žene u sportu imaju i dodatan teret, a to je majčinstvo. Vreme odmiče i sat otkucava, a nije lako naći balans između deteta i sporta. Ali videli smo Jelenu Bruks, koja je nedavno rodila bebu, a uspešna je u košarci. Postoji sve više sportistkinja koje uspevaju da imaju i decu i karijeru. Za sada me roditelji ne pitaju kada ću im podariti unuke, znaju da sam posvećena karijeri, a i već imaju šestoro unučadi. Verujem da će me kada napunim 34 godine pitati: „Ivon, da li si završila sa igranjem?“ Moja mama je rodila moju sestru već sa 20 godina, dok je moja prabaka imala petnaestoro dece! Ipak, to je bilo neko drugo vreme, danas žene mogu da biraju svoj put, čime će se baviti, da li će rađati decu… Volim košarku, od nje mogu lepo da živim i to mi je za sada dovoljno.“
Amerikanka sa srpskim pasošem kaže da je pandemija koronavirusa ostavila veliki trag na sport, ali i na njen život.
„Bila sam u Turskoj kada je počela korona, a mama i tata u Njujorku, gradu koji je imao mnogo bolesnih i mrtvih. Tamo je bilo baš strašno. Sve je bilo zatvoreno, moglo je da se izađe samo nakratko u nabavku. U celom tom haosu preminula mi je baka, koja je imala rak. Uspela sam da stignem kući i da je vidim neposredno pred smrt, na čemu sam zahvalna. Nisu bile dozvoljene velike sahrane, pa je sve to bilo mučno i komplikovano. Takođe, moji roditelji nisu mogli da viđaju unuke tokom leta, a to je period kada smo svi zajedno. Sve se promenilo. Molila sam se samo da otvore košarkaške sale da mogu da treniram! Taj sport mi je sve, a korona mi je bila i to uzela. Za Božić sam poželela da budem okružena dragim ljudima, da se život vrati u normalu i da svi budu zdravi.“
Ivon kaže da su roditelji ponosni na nju jer igra za srpsku reprezentaciju.
„Kad sam im to saopštila, bili su zbunjeni, jer je baš tada ceo svet stao zbog korone. Nisu bili zabrinuti zato što dolazim u Srbiju, pošto sam preživela svašta u Turskoj, a ovde je situacija mirna i normalna. Kad su shvatili da predstavljam jednu zemlju i narod, počeli su to da cene, kao i ja. Sad mi govore: „Pa ti ćeš ići na Olimpijske igre.“ To nije mala stvar. Srećni su i veoma ponosni na mene, a to je san svakog deteta. Gledali su sve utakmice na šampionatu, pa i finale. Ustajali su pred zoru i navijali.“
Andersonova kaže da joj je drago što su se žene odvažile i progovorile o seksualnom nasilju koje doživljavaju.
„Žene su počele javno da govore o seksualnom zlostavljanju u sportu. Meni se to nije desilo. Imala sam sreće, jer su moji roditelji bili zaštitnički nastrojeni, mama je uvek bila pored mene i znala je sve što mi se dešava. Žao mi je što su neke devojke to proživljavale, nadam se da toga više neće biti.“
Šampionka je Srbiju prvi put posetila u sezoni 2016/17. sa Galatasarajem, a u tom trenutku nije ni pretpostavljala da će jednoga dana pevati našu himnu „Bože pravde“:
„Tada nisam ni slutila da ću postati Srpkinja! Uživam u Srbiji, nadam se da ću uskoro provesti više vremena ovde. Jedini razlog zbog kojeg ću se uvek vraćati u Ameriku jeste moja porodica.“
