Najveće sportsko takmičenje posle Olimpijskih igara počeće za manje od mesec dana u Kataru i samo ćemo o tome čitati u medijima do kraja godine.
Već sada je pažnja okrenuta ka prognozama, uslovima takmičenja, otvorenim stadionima sa hlađenjem, luksuznim hotelima, poznatima koji će biti na tribinama itd. Ne tako daleko od Dohe, na samo nekoliko sati leta, u Indiji, održava se trenutno 2022 FIFA U-17 Women’s World Cup tj. svetski kup za mlade fudbalerke do 17 godina. U medijima minimalno propraćen događaj, iako je za finale u Mumbaiju prisutna ista logistika i stručni tim FIFA koji će biti u Kataru.
Organizovati turnir svetskog ranga u zemlji najvećeg kontrasta bogatih i siromašnih, u kojoj se mnogi bore za osnovne uslove života, sigurno nije bilo lako. Izjave nadležnih iz FIFA su bile iskrene i usmerene ka tome da je jedini cilj bio promocija ženskog fudbala u sredini gde se devojčice ne bave sportom jer nemaju uslova za treniranje, nemaju odvojene ženske svlačionice, tuševe, terene, novčane prihode a i podršku okoline. Fudbal je u odnosu na kriket, badminton, streljaštvo, tenis ili atletiku značajno manje popularan u Indiji, ali su ipak uspeli da organizuju takmičenje za pohvalu iako se njihov nacionalni tim nije daleko plasirao.
Međutim, najveće iznenađenje ovog takmičenja jesu Flamingosi – mlade fudbalerke iz Nigerije, koje su došle do istorijskog polufinala. Iz zemlje koja nije po uslovima nimalo bolja od Indije, mlade devojčice su u fudbalu našle izlaz iz teških uslova života, siromaštva, nemogućnosti da se edukuju i putuju. Fudbal je postao toliko popularan kroz godine da su Nigerijke osvojile afrički kup i postale prepoznate u svojoj zemlji. Sada su mlade fudbalerke iz Nigerije, jedine iz afričkih zemalja pored Gane, koje su ikada došle do polufinala i igraće protiv Kolumbije.
Da bi došle do ovog dela svetskog kupa, od svega najzanimljivije je ipak da su pobedile Ameriku kao zemlju u kojoj najviše žena i devojčica igra fudbal na svetu. Koliko je za Nigeriju to bila veličanstvena pobeda, toliko je za Ameriku bio šok i neverica, jer su izgubile dramatično na penalima 4:3.
U julu ove godine održano je i Evropsko prvenstvo za žene u fudbalu u Engleskoj (UEFA Women’s EURO England 2022). Sve dok Engleska ženska reprezentacija nije došla do finala, (što je takođe bio prvi takav uspeh u skorijoj istoriji) i dok kraljevska porodica nije došla na tribine, vest o fudbalerkama koje uspešno prolaze takmičenje mogla je da se vidi tek ponegde. Ekstremne temperature od 40 stepeni u to vreme u Engleskoj zauzele su kompletan medijski prostor sa savetima građanima kako da prežive, dok su sa druge strane fudbalerke igrale utakmice na toj istoj temperaturi.
Njihov uspeh je bio toliko značajan da su mnoge devojčice u tim sportistkinjama našle idole, baš kao što su Ronaldo ili Mesi planetarni uzori. Ali zanimljivo je da se u zemlji fudbala, na stadionu u Šefildu gde je odigran prvi profesionalni meč Lige Šampiona, našlo malo navijača koji su hteli da gledaju kako žene igraju fudbal a ne “ženski fudbal”. Jer to i jeste bio najlepši slogan koji je pratio ženski EURO – “Women play football. #NotWomensFootball”. Svako ko je gledao finale između Nemačke i Engleske i te kako je uživao u odličnom fudbalu koje su devojke igrale, na Vembli stadionu u Londonu pred neverovatnih 87.192 gledaoca.
Ali jedan drugi meč takođe ove godine ušao je istoriju. Prema zvaničnim podacima, to je najgledaniji ženski fudbalski meč ikada i odigrao se u Barseloni na finalu Lige šampiona gde je Barselona pobedila Real Madrid pred 91.553 gledalaca. Slike prepunog stadiona i dalje deluju neverovatno, identično kao na najvećim utakmicama muškog fudbala. Atmosfera je bila takva da su je preneli svi mediji sveta i to je bila udarna vest o fudbalu, barem za taj jedan dan.
Realna situacija u mnogim zemljama, pa čak i onima u kojima je fudbal najpopularniji ženski sport, ipak je malo drugačija. Bilo da su u pitanju nacionalne lige ili međunarodne utakmice, publiku čine porodice fudbalerki, deca iz lokalnih klubova ili škola, i retki navijači kluba ili nacionalnog tima. Zanimljiv je bio komentar vezan za utakmice koje su se igrale u muškom fudbalu tokom epidemije kovida bez publike, o tome kako se čuje svaki udah i glas fudbalera jer su stadioni bili pusti. Nažalost, takav osećaj često imaju fudbalerke koje igraju pred praznim stadionima, barem dok ne ostvare izuzetne rezultate koji će biti zanimljivi toliko da neko odluči da svoje popodne posveti gledanju žena koje igraju fudbal.
Slična situacija je i u domaćoj ligi ali što bi i mi bili tu drugačiji od mnogih drugih. Iako nije retkost da ime srpske fudbalerke vidite na listi igrača u inostranim klubovima gde igraju zapaženo, još im nedostaje popularnosti i pažnje velikih sponzora.
Slogan “Women play football. #NotWomensFootball” iz ugla analize igre ili iz ugla sportske medicine, svakako ima svoju osnovu. Stručni radovi su upravo ispitivali šta to igru žena na terenu čini manje aktraktivnom za gledanje i došli su do zanimljivih zaključaka: da muški i ženski mečevi imaju sličan prosečan broj šuteva; žene pokazuju više fer-plej igru u odnosu na muškarce; muškarci izvode više pasova po meču sa većom preciznošću; muškarci izvode duže pasove i šutiraju sa veće udaljenosti od žena; muškarci imaju drugačiji stil igre u pogledu tehnike; vreme oporavka od udarca lopte je kraće kod žena što dovodi do toga da mogu da imaju veliki broj duela, šuteva i slično. Očigledno je da su neke od karakteristika jednostavno fiziološke odlike žena i ne treba da budu njihove mane već zahtevaju razumevanje opšte sportske javnosti.
Dok taj proces edukacije traje, nama ostaje da o tome pričamo, diskutujemo, sukobljavamo stavove ali bi bilo najlepše da to radimo dok za njih navijamo na utakmicama. Da završimo još jedno sa “Women play football. #NotWomensFootball”.
Piše: Prof. dr Marija Anđelković,
Univerzitet Singidunum,
Centar za sportsku ishranu i suplementaciju (levo na slici)
