Elena Marić je reprezentativka Srbije i sertifikovani trener u preponskom jahanju sa internacionalnim iskustvom. Ljubav prema konjima gaji od malena, pa nevidljivu vezu s ovim divnim životinjama izgradi vrlo lako.
Putuje po svetu, radi u međunarodnoj korporaciji u sektoru za finansije, ceo svet joj je na dlanu, međutim ona se najbolje oseća kada je sa svojim miljenicima u štali ili na stazi.
“Jedna od najvažnijih stavki u konjičkom sportu jeste upravo ta „nevidljiva“ veza između jahača i njegovog konja, posebno kada je preponski sport u pitanju. Kada sam uzela mog sadašnjeg konja Farinellija bio je izuzetno agresivan, isfrustriran. Sa njim je baš bilo teško raditi. Hteo je da me povredi i dešavalo se da padnem 4-5 puta u toku jednog treninga. Dala sam mu vremena, i nakon par meseci strpljenja i ljubavi postao je najbolji konj kog sam mogla da imam i sada bi sve uradio za mene. A i ja za njega. Mnogo puta pogrešim u skakanju, ne dođem dobro na preponu, a on svaki put pomogne i ‘reši’ problem. To nije radio pre. I na svakom takmičenju sa njim razgovaram i hvalim ga kad skoči preponu lepo, u tom trenutku osetim kako reaguje na moje ‘bravo’ i kada mu se vrati hrabrost trudi se još više za mene.”, kaže Elena za SportFem.
Marićevoj nikada nikada nije teško da sama pripremi svog konja za trening ili takmičenje. Veruje da nijednom pravom jahaču, koji je rešio da život posveti ovom sportu, taj deo nije obaveza.
“Taj način života podrazumeva čišćenje konja i štale, kao i celokupnu brigu o konju. Pored toga, to je jedan od važnih aspekata u izgradnji te specijalne veze i odnosa sa konjem. Ja uvek, bez izuzetka, sama pripremam svog konja pred takmičenje. To mi predstavlja uživanje i po mom mišljenju to je jako važno, pre svega zbog naše bezbednosti. Važno je da oprema bude na svom mestu i kako treba. Pred svaki trening i takmičenje proveravam da li se konj negde udario ili su mu otečene noge. Isto tako posle jahanja vidim razliku, ako se nešto dogodilo. Volim pred jahanje da se mazim sa njim i da pričam, mada sve to radim dozirano jer tek krećemo na trening gde moramo da budemo ozbiljni. A posle jahanja se samo volimo i neozbiljni smo i razmaženi.”
Ova mlada devojka nikad nije bila statična osoba. Privlačili su je priroda, adrenalin i plemenite životinje.
“Još kao mala bila sam drugačija od ostale dece. Dok su se druga deca igrala sa barbikama, meni je zabava bila fokus na prirodu. Išla sam svaki vikend sa mojom bakom u našu vikendicu gde smo imale našu baštu koju smo održavale. Čim sam naučila malo bolje da jašem išla sam u Hrvatsku na kampove gde smo spavali u šatorima i jahali konje po ceo dan. U mojoj porodici je i moj tata voleo konje i moj deda je imao konje. Mada bez obzira na sve, po mom mišljenju, osoba se kao konjar jednostavno rodi.”
Jahanje donosi jedinstven osećaj, koji je gotovo nemoguće pronaći u drugim sportovima, pogotovo za one koji vole prirodu. Međutim, konjički sport nosi određeni rizik, kao neke druge discipline nabijene adrenalinom koje su na prve pogled daleko opasnije.
“Dosta sam padala sa Farinelija. U jednom padu sam slomila nos i rebro. Imala sam dosta padova, ali hvala Bogu pa se nisu završile strašno. Samo jednom sam pala na samom takmičenju i to prošle godine. Taj pad mi je teže pao psihički, nego fizički jer sam znala da nismo spremni za taj turnir, a forsirala sam i sebe i konja. Na kraju sam napravila veliku grešku i oboje smo pali. Dobra stvar kod mene je da sam hrabra i nikad mi se nije desilo da posle pada neću da se vratim na konja i da se plašim. Kod mene je uvek novi početak. Zbog toga mi je drago jer mislim da mogu da napredujem bez povlačenja strahova od prethodnih padova.”
Koliko je važna umešnost džokeja u konjičkom sportu, njegova posvećenost konju i postojanje već pomenute nevidljive veze, toliko može da bude korisno i ako konj sam po sebi nosi šampionske gene
“Dobri geni ne znače uvek uspeh. Pedigre konja je svakako jedna od prednosti, ali nikako nije presudan. Ono što jeste važno to je predispozicija konja, koji god da je sport u pitanju, a to se odnosi kako na fizičke tako i na mentalne predispozicije. Pedigre pokazuje otprilike šta da očekujemo, da li je neki konj imao zdravstvenih problema koje mogu biti genetske, da li ima ‘dobru glavu’ nije plašljiv, stabilan je. Voli to sto radi ili ne voli. Da li je brz ili spor. Srčan ili ne. Sekreterijat iako je bio konj koji drži rekord i dan danas, a u priplodu nije dao nijednog šampiona. Bio je dobar pastuv, ali ne dovoljno dobar koliko se od njega očekivalo”
Holandija i Francuska dominiraju u Evropi kad je reč o konjičkom sportu. Za Holanđane se čak kaže da više novca godišnje zarade od izvoza konja, nego od prodaje lala, po kojima su poznati u celom svetu.
“U našoj zemlji konjički sport je teško isplativ u materijalnom smislu, ali dušu i život obogaćuje više nego bilo koja druga aktivnost. Ja smatram da je to nešto što je u ovom surovom svetu daleko važnije od materijalne isplativosti. U tome leži njegova neprocenjivost. Na konjskim leđima nestaju naši problemi, bilo fizički, mentalni, emotivni ili socijalni. A sa druge strane radimo na sebi, na strpljenju, samopouzdanju, samodisciplini, odgovornosti. Na kraju dana živimo kako većina ljudi u ovom svetu ne živi: u dodiru smo sa prirodom, jedno smo sa životinjom i slobodni smo.”
Ukratko, situacija je takva da u Srbiji ne može da se živi od bavljenja jahanjem, jer ne postoje profesionalni klubovi, niti su finansijske nagrade dovoljno visoke da zadovolje osnovne potrebe.
“U Srbiji je sve to na nekom pčetnom/amaterskom nivou. Galopski sport i kasački sport imaju neke finanskijske nagrade, a preponski i dresurni nemaju. Stanje u preponskom sportu je malo banji, dok u dresunom sportu postoji samo dve, tri utakmice godišnje, a po meni je dresura najvžanija u jahanju. Čovek prvo mora na nauči da jaše dresuru, da bi prešao na bilo koji drugi sport. Nadam se da će se to promeniti.”
Nameće se zaključak, ako si uspešan u ovom sportu, sreću moraš da potražiš negde van granice naše zemlje
“Ja sam bila u Italiji i u Španiji. To je druga dimenzija i to je stvarno nešto što treba da vidi svaki jahač. Planovi su mi da odem preko i da treniram, kao i da ponovim odlazak u Španiju jer je to stvarno posebno iskustvo za svakog konjara.”
Šta je onda mladu devojku zaljubljenu u prirodu i adrenalinske sportove zadržalo u jahanju.
“Trenirala sam razne sportove kao mala ali me nista nije privlačilo. Fantastično sam klizala, ali ljubav prema klizanju nije bila ni približno velika kao ljubav prema konjima.“
Za fudbal morate dobro da barate nogama, za košarku da imate mirnu ruku. Šta mora da ima jahač?
“Konjički sport je veoma specifican, iz moje perspektive možda čak i jedan od najspecificnijih sportova i kao takav, podrazumeva da jahač poseduje odredjene crte ličnosti. Da bi se osoba bavila ovim sportom potrebno je da bude: hrabra, uporna, izdržljiva, da ima sklonost ka adrenalinskim uzbuđenjima i naravno veliku dozu ljubavi prema konjima.”
Elena je posle treninga bila veoma umorna, iscrpljena, s majicom natopljenom znojem i to je nešto što nismo očekivali. Kako se uopšte jahač priprema za toliki napor, trenira li u tereni ili radi posebne vežbe
“Ne postoji sport, niti rekreativna aktivnost koja može doprineti kondiciji koja je potrebna kada je profesionalno jahanje u pitanju. Poželjne jesu, ali jedina aktivnost koja sigurno doprinosi kondiciji u jahanju jeste samo jahanje. Većina jahača ide uporedo u teretanu što je odlično i petrebno. Ljudi misle da je jahanje lako jer tako izgleda, a tako izgleda jer je mnogo truda uloženo od strane nas, jahača, da to tako izgleda.”
Marićeva kaže da je magična moć konja toliko velika, da se jahanje koristi i kao terapija.
“Konji se koriste za terapijsko jahanje. Oni pomoću tih terapija pomažu osoba sa invaliditetom. Kad se konj kreće svaki mišić u našem telu se kreće sa njim. Pored fizičkog uticaja konji su pravi psiholozi i mogu dosta da poboljšaju psiho-fizicko stanje.”
Konjički sport u Srbiji predstavlja skoro čistu egzotiku. Nema mnogo klubova poput Vikinga, smeštenog na jednom vojvođanskom salašu, u kojem može da se trenira konjički sport.
“Mogao bi biti i popularniji. Ali obećava činjenica da se sve više dece i mladih u poslednje vreme interesuje za konjičke sportove i to je nesto što me raduje i uliva mi nadu da za konjarstvo u Srbiji dolaze neki bolji
dani.”
Kao što su mogući padovi i povrede, tako se u sportu koji uključuje životinje često dešavanju bolni rastanci ili emotivno teški gubici.
“Jako je teško. Oba prošla konja sam prodala. Koliko god dobri uslovi bilo za te konje ja uvek mislim kako bi im kod mene bilo bolje. I volela bih jednog dana da budem u prilici da ih sve vratim da žive u nekoj mojoj štalici. Nažalost, to je nešto što je sastavni deo izbora koje sam u životu napravila i moram se suočavati sa smenom kako lepih tako i teških trenutaka. Sve je to sastavni deo života. Tu su oni, u mom sećanju, divnim uspomenama koje smo zajedno izgradili. Svaki od njih je i lekcija koju su iza sebe ostavili, deo su mene i kao osobe i kao jahača. Tepija sam imala šest godina, znala sam svaki pokret koji će da napravi i o čemu razmišlja. Jako mi je bilo teško kad je odlazio. To stvarno može da se uporedi sa odlaskom kućnog ljubimca. Ti konji su bili tu i kad je teško, i kad je lepo. Oni su članovi porodice. Nažalost moram da naučim da živim sa tim, dok ne budem imala svoju štalu pa ih sve udomim nazad.”
Tokom naše posete Salašu 137, gde Elena trenira u klubu “Viking” sreli smo i njenog trenera, čijeg je konja Marićeva jahala tokom našeg druženja. Imao je samo reči hvale za sagovornicu SportFema.
“Elena je veoma talentovan jahač. Pristupa konjima sa puno ljubavi i entuzijazma. Ima zaista mnogo volje i uz sve te karakteristike ja sam siguran da ona izrasta u vrhunskog sportistu. Uporna je, posvećena je vredna. To je jako dobro za ovaj sport, jer bez toga ne bi mogla da napreduje i očekuje vrhunske rezultete.”
Posle celodnevnog druženja sa Elenom osećali smo se preporođeni i već smo zakazali novi susret, kada će nas ova odvažna devojka naučiti da jašemo.
