Dragan Jović je udario temelje tekvondu u Srbiji, 20 godina je čekao da se ogroman rad, trud i entuzijazam isplate kroz olimpijsko zlato Milice Mandić i bez njega bi srpska olimpijska riznica bila siromašnija. Upros tome, Gale u razgovoru za SportFem kaže da i dalje barem po jednom godišnje poželi da digne ruke od svega.
Kod njega su stasali najveći asovi tekvonda u Srbiji, ne samo Milica Mandić i Tijana Bogdanović, već i devojke i muškarci koje su donosile brojna evropska i svetska zlata i tek planiraju da ih donose.
Jović, međutim, kaže za sebe da nije mađioničar, da nije ni izmislio ni pronašao šampionke, već da su one vrednim radom nadogradile talenat i postale uspešne.
Kada ste osnovali klub? I da li ste tada imali ideju da ćete stići do olimpijskih medalja?
“Ove godine proslavljamo 30 godina postojanja kluba, koji smo nekoliko mojih prijatelja i ja pokrenuli 1991. Bila je potreba za više klubova u Srbiji. Sport je bio nepoznat. Mi, tadašnji takmičari, otvorili smo klubove i u isto vreme smo bili i takmičari i treneri. Niko nije očekivao da ćemo od ovoga da napravimo nešto veliko. Tada se upisivalo mnogo više dece nego danas, ali ne žalimo se, imamo i sad dosta poklonika”.
Milica Mandić kaže da nikad ne bi bila trener, jer je to previše stresan posao. Kad vam je najteže, dok traju pripreme za takmičenje ili na samim turnirima?
„Kada sam bio takmičar mislio sam da je mnogo lakše biti trener. Vi sedite i pričate, pravite planove, a drugi treniraju. Međutim, najlepše životno doba, sem rođenja dece, jeste priprema za neko takmičenje. Sada se ne bavim samo sobom, već je mnogo ljudi koje treba uklopiti: različite uzraste, takmičare, oba pola, težinske kategorije… To je sve jedna velika nauka i sigurno ne bih mogao da uspem da nemam oko sebe stručan tim. Sa nekima sarađujem skoro 15 godina kao što je Marija Pavlović, naš sportski psiholog, pa kondicijoni trener Nebojša Šakić i njegova akademija snage, zatim nutricionista Monika Varga… Imamo devet trenera počev od Uroša Todorovića, Stevana Rašića, Miroslava Babića i ostalih koji su po selekcijama odmah do njih.“
Milica Mandić: O Tokiju, medalji, planovima i još mnogo čemu
Jeste li nekad poželeli da dignete ruke od svega?
“Mnogo puta, skoro svake godine po jednom. Uvek se pamti ono što je lepo i to privlači pažnju medija, o tome se priča. Međutim, dok se dođe do tog lepog ima raznih situacija u kojima se zapitate da li vam sve ovo treba. Najobičniji primer je sala u kojoj trenirate. Vi bez ozbiljne sale ne možete više da pravite vrhunske rezultate. Mi vežbamo i dalje u garaži koja prokišnjava i koju ne možemo da sredimo zbog komšija iznad nas. Zahvaljujući Komercijalnoj banci, našem stalnom sponzoru od 2013, uspevali smo da zakupimo određeni prostor. Zahvalni smo hotelu Zira koji nam je dao prostor da koristimo do Olimpijskih igara za pripreme. Ali, to su sve privremena rešenja.“
Koliko je teško biti istovremeno trener i gazda kluba koji brine o svim tim stvarima?
“Funkcionisanje kluba je nešto što me vuče od ujutru do uveče. Priprema takmičara je nešto što volim i stvarno uživam u sali i svaki momenat proveden ovde me obnovi, osveži i onda sam spreman za ono što nas čeka pre i posle treninga, a to je obezbediti uslove za nesmetan rad. Mi imamo u klubu zaposlenih 14 ljudi koji su u stalnom radnom odnosu i niko nije dobio otkaz zbog korone, što znači da dobro radimo i u ovako otežanim uslovima.“
Bili smo na nekoliko vaših treninga i uvek ste raspoloženi za šalu s vašim pulenima. Postoji li trenutak kad se naljutite, podviknete, lupite šakom o sto?
“Ima momenata kada mora da se bude ozbiljan. Oni svi znaju gde je granica. Vedar duh na treningu je neophodan. Uvek treba naći nekog ko može da napravi šalu, neki vic, da digne atmosferu dok radimo neku tešku kombinaciju udaraca koju ne možemo da ponovimo. Ali kada su ozbiljna takmičenja, kada je nešto veliko, oni znaju da nemamo vremena da se šalimo, jer uvek nešto fali, uvek nešto treba da se popravi i doradi.“
Kako ste otkrili Milicu Mandić?
“Nikog od ovih takmičara nisam tražio, oni su pronašli klub. Kao što sam se ja nekada davno upecao na fantastične nožne tehnike, većna njih je takođe videla tekvodno kao nešto što drugi ne znaju da rade i odlučili su da se bave ovim sportom. Ono što smo radili do sada govori da su ta deca kod nas u sigurnim rukama. Kad se upišu sa pet godina treba znati kako raditi sa decom, pa ih dovesti u kadete, juniore, pa seniore. Svi oni treba da ostanu normalni, zdravi i osposobljeni za život, a neki od njih i vrhunski šampioni. Naravno da je Milica naša najbolja takmičarka i da se ljudi uvek vezuju za njene rezultate, pa i Tijanine, ali ne treba zaboraviti Vanju Stanković. Nađu Salković, Marka Đuričića, Radomira Samardžića, Dimitrija Nagajeva, Sređu Stević, Andreu Bokan…“
Da li odmah na prvom treningu, na prvi pogled, možete da kažete: “Ovo dete će biti šampion”?
“Svi misle da sam ja Hari Poter, bacim magiju i sada si ti spreman za medalju. Nije tako, naravno. Mogu da prepoznam talentovano dete, ali to ne govorim, jer me je iskustvo naučilo da je to pogrešno. Čak 90 odsto dece koji su bili odlični u pionirima, nisu došli ni do juniora. Neafirmisani treneri, pa i roditelji sa velikim ambicijama, žele previše da utiču na tu “malu medalju”. Tako je zovem, jer ona jeste velika za to dete, ali nije bitna strateški za njegov razvoj do seniora. Ako bih rekao: “Ovo dete je talenotvano”, imam veliki strah da će ga neko ugroziti pričama ti si najbolji, neviđen, nebesko dete, uradićeš ovo, napravićeš ono… Oni budu naučeni da su najbolji, da su svemirska bića, vanzemaljci, a kad naleti prvi problem povuku se u sebe i sklone se iz sporta.“
Na čemu onda obraćate pažnju kao stručnjak?
“Moje učenike ne selektujem po talentu, već po tome koliko su vredni. Naravno, svaki trener voli da ima vredno i talentovano dete, to je najbolja kombinacija. Ako uz to ima i okruženje koje ga podržava, kao što su roditelji koji se ne mešaju u rad trenera i kluba, e to je onda prava radost i sreća za trenera. Imate ljude koji su vredni, a ne pokazuju mnogo talenta na početku. Niko ne zna kakvi će oni biti kada krene pubertet i mnogo dece se u tom razvojnom periodu, između petog i osmog razreda, promeni za 50 odsto. Ne pobeđuje uvek najjači i najbolji, nego onaj koji je najspremniji i koji je oko sebe imao prave saradnike koji su ga u pravo vreme usmerili u kom pravcu treba da ide.”
Jesu li Milica i Tijana bile talentovana ili vredna deca?
“Milica je izuzetno vredna, a njen talenat je možda više bio za sportove s loptom. Nju su zvali iz rukometa, odbojke… Nisam tražio u njoj talenat kada se upisala, ali smo sa 15 ili 16 godina rekli da će osvojiti medalju na Olimpijskim igrama. Video se taj njen dar koji je imala, a najviše upornost. Tijana Bogdanović je još kao pionirka pokazivala talenat, izuzetno je elastična, razgibana, videlo se još kada je bila mala da može da izvede nogama sve što poželite. Međutim, da nije radila onako kako radi sada, sve to bi propalo.“
Vaši sportisti su izuzetno lepo vaspitani, kulturni, elokventni. Radite li i na tome sa njima, pošto su mnogi još školarci?
“U mlađim kategorijama izuzetno brinemo o njihovom školovanju. Ako neko nema zadovoljavajuće ocene, ako nema uspeh kakav treba da ima, ne može ni da prati sport ili trening. Ni mi nemamo koristi od toga, ni to dete, ni njihovi roditelji. Samo vaspitanje dolazi od kuće, a imamo sreće da nam dolaze deca koja su dobro vaspitana i negovana u svojoj kući. Kod nas se tačno zna ko šta sme i šta ne sme, da je Milica šef parade i kad ona nije tu da je Tijana sledeća prva u vrsti. Borilački sport ima u sebi to da morate da znate šta je je disciplina, šta je poštovanje, šta je poštovanje starijeg.“
Kakve su vam ambicije na Olimpijskim igrama u Tokiju?
“Mi nikada ne idemo na takmičenje samo da bismo učestvovali. Velike su nam ambicije. Glupo je pričati, ali ja očekujem dva zlata od Milice i Tijane. Konkurencija će nam biti paklena. Čekamo da se završe azijske i afričke kvalifikacije, da vidimo ko će nam biti u žrebu. Tad ću moći nešto više da prognoziram. Ko god da bude, imamo velike ambicije. Milica je karijeru produžila za godinu dana zbog Tokija. Glupo bi bilo da odemo samo da vidimo Tokio, već smo ga videli. Želim im samo da budu prvo zdrave i orne za treninge za naredni period, a tamo ćemo uraditi šta moramo.”
