Kik-bokserka Teodora Manić je reprezentativka Srbije koja je već tri puta bila svetska šampionka, dva puta vicešampionka Evrope, a jednom je osvojila srebro na Svetskim igrama. Jasno je – ume odlično da bije.
Međutim, ova opasna devojka, atletske građe, krije još mnogo toga u sebi. Maestralno svira violinu, vozi šleper, a planira da nauči da upravlja i autobusom. Na završnoj je godini Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje.
Dobila si Majsku nagradu kao najuspešniji sportista u neolimpijskom sportu. Kako se osećaš zbog tog priznanja?
“Osećam se predivno! Još uvek sam pod euforijom, pa na neki način nisam još svesna težine priznanja koje sam dobila.”
Da li ti je žao što kikboks nije olimpijski sport?
“Jeste, svakom sportisti je cilj da učestvuje na Olipijskim igrama. Nadam se da će se u skorijoj budućnosti to promeniti i da ću imati ptiliku i ja da učestvujem na najvećem sportskom događaju na planeti.”
Već dugo si na svetskom vrhu. Šta za tebe to predstavlja?
“To je pre svega velika odgovornost i odricanje, budući da je stečenu titulu mnogo teže odbraniti, nego osvojiti. Kada se nešto radi sa ljubavlju uspeh je zagarantovan.”
Kako si počela da se baviš kik-boksom?
“Još kao klinka, jer sam oduvek bila zainteresovana za sportove koji u meni izazivaju veliku dozu adrenalina, jer sam po prirodi veoma energična i veliki avanturista koji obožava izazove.
Da li si kao mala volela da se biješ?
“Kao mala više sam volela da se verem po drveću i da se trkam, nego da se bijem. Možda mnogi od vas ne znaju, ali moje detinjstvo je obeleženo sviranjem violine, stoga je bavljenje sportom došlo nešto kasnije, kao jedno od mojih brojnih interesovanja.”
Kako violina i kik-boks idu ruku pod ruku?
“Mnogo njih me je pitalo: „Violina i kik-boks? Kako to?“ Smatrali su to kao dve suprotnosti, ali verujem da svaki uspešan čovek u sebi krije umetničku crtu.“
Kada si počela da sviraš violionu?
“Sa osam i po godina i to sasvim slučajno. Vremenom sam se zaljubila u nju zahvaljujući mom divnom nastavniku Neši, koji je meni i sestri približio umetnost na najlepši mogući način. Završila sam srednju muzičku školu. U početku me je privukao ton koji violina proizvodi, a ono što me je zadržalo je njen temperament, koji je sličan mom. Kada joj se posvetim i kada je mazim, ona je divna prema meni. Kada vežbam vredno, ona mi vrati tako što kompoziciju odsviram najbolje moguće. Kada je zapostavim, ona je ljuta i škripi. Sve u svemu, violina je moja velika drugarica pored koje sam porasla.”
Dečko ti je i trener. Kako uspevate da pomirite posao i privatan život?
“Ovaj sport je naša velika ljubav i posvećeni smo mu maksimalno, tako da ne nailazimo na prepreke bilo koje vrste. Osim kad sam ja u PMS-u. Onda sam pravi, što bi rekao moj dečko, „demon“!„
Koja su ti sledeća takmičenja?
“Sledeći meč koji me očekuje biće 11. juna za titulu prvaka sveta WAKO-PRO. Meč radim sa ozbiljnom protivnicom i nadam se najboljem.“
Šta ti je krajnji cilj u sportu kojim se baviš?
“Cilj mi je da približim kik-boks omladini i da im budem najbolji primer.”
Da li je tačno da profesionalni borci ne smeju da se pobiju na ulici, jer bi se to smatralo pokušajem ubistva?
“Da, to je tačno. Nama sportistima etika ne dozvoljava zloupotrebu stečenih veština. Nisam nikada dolazila u takve situacije i nadam se da nikada neću. Opšte je poznato da osobe koje namerno izazivaju incidente, iza sebe kriju veliku nesigurnost. Poručujem im da svoju energiju usmere na nešto pozitivno, na primer, na trening.”
Kako reaguju ljudi kada saznaju da si kik-bokserka?
“Neverovatno im je da se iza tako ženstvene i nasmejane devojke, duge kose, krije kikbokserka. Prvi sport s kojim me povezuju je atletika, zbog fizičke konstitucije.”
Koja su tvoja druga interesovanja, osim kik-boksa?
“Kao što rekoh, bavim se violinom, pevanjem, imam položeno za šleper, a cilj mi je da do leta položim i za autobus, jer je vožnja moja velika ljubav od ranog detinjstva. Možda se nekada oprobam i u nekim trkama. Kao što rekoh, adrenalin je moje drugo ime.”
Zbog čega si naučila da voziš šleper i zašto ćeš polagati za autobus. Ideš li u vozače?
“Što se tiče kamiona, šlepera ili autobusa, još nemam jasan cilj, ali nikad se ne zna. Možda jednog dana budem i profesionalni šofer sa peškirom oko vrata.”
Znači li to da ćemo te možda jednog dana videti da voziš neki gradski ili međugradski autobus?
“To još ne znam, ja sam uvek puna iznenađenja i nemojte se zaprepastiti ako me budete videli kao vozača neke gradske linije.”
