Aneđala Dugalić je sadašnjost i budućnost srpske košarke. Članica Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu i krilni centar naše reprezentacije ima samo 20 godina, a vlasnica je zlatne medalje sa Evropskog prvenstva i u biografiji ima upisano osvojeno čevrto mesto na Olimpijskim igrama u Tokiju.
Devojka rođena u Čikagu biće jedna od onih oko kojih će selektor Marina Maljković graditi novu reprezentaciju, a kako bi sve to trebalo da izgleda videće se već kroz dva meseca na Svetskom prvenstvu u Australiji.
Anđela je za australijske medije pričala o predstojećem Mundobasketu, ali i svojim počecima, odluci da igra za Srbiju i prvim susretima sa reprezentacijom.
„Moji roditelji su uvek želeli da se bavim sportom, šta god da to bilo. Počela sam sa fudbalom, pa prešla na plivanje, pa odbojku… A za sve to vreme sam i košarku igrala pomalo. Onda sam izrasla do 193 centimetra i pomislila: „Kad si negde videla osobu visoku skoro dva metra kako trči za fudbalskom loptom!?“ Tad sam odlučila da ću se prebaciti potpuno na košarku. Ne znam šta je to što košarka ima, ali potpuno me zarobila“, kaže Dugalićeva.
Uprkos tome što je odrasla u Americi, čini se da se u njenoj kući nikad nije postavljalo pitanje za koju će reprezentaciju igrati jednog dana, samo ako ostane istrajna u sportu i dostigne tako visok nivo.
„Oba moja roditelja su rođena i odrasla u Srbiji, a u Čikago su emigrirali devedesetih. Na TV-u su uvek gledali sport u kojem bi se takmičili srpski sportisti, nije bilo važno koji je sport… Gledali smo Novaka Đokovića, odbojku, vaterpolo, košarku, fudbal, ma sve! Tako sam naučila ponešto o srpskoj sportskoj kulturi dok sam bila veoma mala, ali sve dok nisam počela da igram za reprezentaciju nisam shvatila pravo značanje svega toga. Mi smo mala zemlja, a uradili smo neverovatno velike stvari u sportu. To vam budi osećaj ponosa!“
Dočekala je da sa devojkama koje je nekada gledala samo na TV-u i koje su joj predstavljale uzore i bile heroji detinjstva, postane saigračica i ravnopravna u nacionalnom timu.
„Odrasla sam gledajući uglavnom srpsku žensku košarku i WNBA. Moja prva WNBA utakmica? Moja mama je bila toliko uzbuđena što sam videla Anu Dabović i to je bilo moje prvo pravo iskustvo da sam videla neku srpsku košarkašicu na delu. Onda naravno, Sonju Vasić, Jelenu Bruks… Sve moje saigračice od prošle godine, odrastala sam gledajući njih. Pošto su starije od mene, neke su mi čak govorile: „Ti si moje dete. Ja sam tvoja mama“. To je takva vrsta odnosa kod nas u reprezentaciji. Kada sam prvi put počela da igram sa Anom, samo sam je pogledala i ona je rekla: „Zašto me gledaš?“ Odgovorila sam joj: „Pa, gledala sam te pre par godina sa tribina. Prosto je ludo da u jednom trenutku osećam uzbuđenje što idem da te gledam na utakmici, a u sledećem trenutku igram sa tobom. One su mi samo govorile da moram da se opustim, da volim košarku i da se zabavljam.“
Vrhunac karijere svakog sportiste predstavlja odlazak na Olimpijske igre, bez obzira na tamo ostvareni učinak. Anđela je već na startu reprezentativnog mandata ostvarila ogromne uspehe.
„Prošle godine, osvojili smo zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu i to je bila ogromna stvar. Ponovili smo najveći uspeh reprezentacije. Odmah posle toga otišli smo na Olimpijske igre i osvojili četvrto mesto. Ne mogu to da uporedim sa nečim drugim, jer su mi to bili prvi turniri. Meni je sve bilo fenomenalno. Mojim sagračicama, koje su imale iskustvo sa prethodnih OI, bilo je drugačije zbog kovida. Šetate olimpijskim selom ali svi su u maskama. Ipak, mogla sam da prepoznam neke ljude. Jednom sam videla Naomi Osaku. Jednostavno nisam mogao da verujem svojim očima. Bilo je tako kul.“
Novi veliki izazov sledi za nešto manje od dva meseca, a Anđela će prvi put igrati na Svetskom prvenstvu. I jedva čeka, naravno.
„Tako sam uzbuđena jer je to velika stvar. Nikada nisam igrala na Svetskom prvenstvu, plus održava se u Australiji. Nikada nisam bila tamo. Jedna od mojih saigračica iz Los Anđeles Bruinsa, Izi Anstej, ona je iz Australije, i toliko priča o Mundobasketu i koliko će sve to biti neverovatno. Znam da ima dosta Srba koji žive u Australiji, tako da je to baš super. Mi ćemo imati prilično novu ekipu ove godine, pošto je nekoliko iskusnih igračica otišlo u penziju. Imaćemo mlađi tim, ali turnir će pokazati kako bi trebalo da izgleda Srbija u budućnosti. Zbog toga sam zaista uzbuđena.“
Srpsku reprezentaciju osim čvrste odbrane, fanatične borbe i vrhunskog vođenja od strane selektora Marine Maljković, krasi i fantastičan timski duh.
„Stalno igramo karte. Jednostavno se tako dobro slažemo jedna sa drugom i mislim da je to ono što je zaista važno za tim, da imamo dobru timsku hemiju. To se prenosi na teren. Dok treniramo lično volim da slušam Keišu Kol, zabavno mi je da vrištim, ali najčešće slušamo srpsku muziku. Inače obožavam Srbiju, baš zato što nisam često tamo volim da šetam Beogradom. Uživam da sedim u kafiću, da pričam s prijateljima i da probam sve dezerte. Srpske palačinke su bez premca, verujte mi!“
Priznala je da kao mlada košarkašica ima i psiholoških blokada koje će vremenom naučiti da razbije i da ih pobedi iskustvom.
„Budem opsednuta svakom greškom koju napravim tokom utakmice i teško mi je da izađem iz tog mentalnog prostora. Prošle godine sam videla rast na tom polju, a i moji treneri su videli poboljšanje u toj oblasti. Sada, barem većinu vremena, ako pogrešim, kažem: „U redu, bilo je i prošlo. Ne ponavljaj to. Samo idi dalje jer možeš da utičeš samo na stvari koje će tek da se dese. Gledajući u prošlost ništa se neće promeniti. Zato samo nastavi napred.“ Jedna stvar koju sam počela da radim je da nađem jedno mesto u teretani pre utakmice, pogledam ga i samo nekoliko puta duboko udahnem. To mi pomaže da se ohladim ili da se ponovo fokusiram.“
