Pratite nas

Odbojka

Ana Martinović: Selektori me zaboravili kad sam otišla u SAD

Pasionirani ljubitelji odbojke u Srbiji verovatno se već dugo pitaju gde je „nestala“ Ana Martinović?! Nekada jedna od najtalentovanijih odbojkašica naše zemlje, kapiten nacionalnog tima u mlađim selekcijama, osvajačica srebrne medalje na Evropskom prvenstvu za kadete, članica šampionske generacije Vizure, zatim Zrenjanina i TENT-a nestala je sa radara onda kad je trebalo da bude glavni adut seniorskog državnog tima.

Ana je već pet godina u Sjedinjenim Američkim Državama, igra na Hofstra koledžu iz Njujorka, ali u razgovoru za SportFem potvrđuje našu pretpostavku da su je selektori srpskih nacionalnih timova očigledno zaboravili.

Vara li nas utisak da kad talentovane srpske odbojkašice odu u SAD, ovde kao da se na njih zaboravi? Bila si u jednoj od najperspektivnijih generacija reprezentacije, ali sad pozivi izostaju. Kako to doživljavaš i objašnjavaš?

„Ne vara vas utisak, u potpunosti ste u pravu. Retki su slučajevi gde devojke koje su otišle u Ameriku dobijaju pozive za reprezentaciju. I zanimljivo je da su sve one prethodno igrale za isti klub. Za mene je oduvek bila velika čast da igram za reprezentaciju i ti momenti su bili jedni od najlepših u životu. Veoma sam zahvalna za pruženu priliku, ali bila sam svesna da će sve to prestati ukoliko odem za Ameriku. Naravno, i dalje pratim i podržavam reprezantaciju. Moj izostanak iz reprezentacije ne menja ljubav prema našoj zemlji.“

Da li si se u bilo kom trenutku pokajala zbog odlaska u SAD?

„Ne, nikada se nisam pokajala. Zapravo, to je bila jedna od najboljih odluka u mom životu i mogu samo da se zahvalim svojoj sestri na tome. Živeti u drugoj zemlji i kulturi je odlično iskutvo koje te nauči dosta toga i otvori ti vidike. Meni je pomoglo da upoznam nove kulture i načine života, ali i da sagledam našu kulturu. Naučilo me je da cenim još više svoju porodicu, srpsku tradiciju, naš način života i naš kvalitet.“

Ima li mnogo devojaka iz Srbije na koledžima u SAD?

„Da, ima ih mnogo i čini mi se da svake godine taj broj raste. Lep je osećaj imati svoje ljude oko sebe, pogotovo kada živiš daleko od kuće. Često se dešavalo da u protivničkoj ekipi igraju Srpkinje i to uglavnom devojke koje znam od kuće. Ja sam imala sreće da studiram u Njujorku gde živi mnogo Srba, pa čak i mnogo mog društva iz Beograda. Neprocenjiv je osećaj kada si na drugom kontinentu i vidiš se sa ljudima sa kojima si odrastala i provodila detinjstvo. Takođe, moja rođenda sestra je studirala u Americi, dve sestre od tetke su trenutno ovde, moja najbolja drugarica i još dosta dosta bliskih prijatelja od kuće.“

Planiraš li povratak u Evropu u neki klub?

„To još ne znam, moji planovi se često menjaju. Trenutno smo u jeku sezone i to je moj glavni fokus.“

Kako si, kako je izgledao čitav period u vezi sa koronom, ograničenjima, funkcionisanje i takmkičenja i svakodnevni život?

„Korona je donela brojne izazove i promenila način treniranja i takmičenja. Studenti-sportisti u Americi su imali sreće jer su takmičenja bila omogućena, ali bilo je mnogo restrikcija. Mi smo se vratili na kampus sredinom avgusta 2020, ali smo počeli da treniramo tek dva meseca kasnije. Treninzi nisu bili duži od sat i po, što je veoma neuobičajeno za američki sistem. Najteži deo je bio nošenje maski u svakom trenutku: u teretani, na terenu, na utakmicama, kod fizioterapeuta… Takođe, treninzi su bili prilagođeni – nije nam bilo dozvoljeno da trčimo i radimo težu kondiciju zbog maski. Nismo mogli ni svlačionice da koristimo. Naravno, testirali smo se pred svaku utakmicu i jednom se desilo da je jedna devojka bila pozitivna. Iako smo konstantno nosili maske, ceo tim je morao u karantin minimum 14 dana. Korona je uticala i na naš društveni život. Ipak, za mene najteži deo je bio igranje sa maskama.“

Nekoliko godina si u SAD, ali možeš li da se vratiš na trenutak kad si prelomila da zeliš da odeš? Da li si se uopšte „lomila“, dvoumila?

„Ovo je moja peta godina u Americi i odlično se sećam kako sam odlučila da dođem ovde. Zahvaljujući mojoj starijoj sestri Mariji počela sam da treniram i igram odbojku, pa isto tako i da dođem u Ameriku. Ona je oduvek želela da studira na koledžu u SAD, dok mene to nikad nije zanimalo, jer sam igrala za reprezentaciju i uvek razmišljala o profesionalnoj karijeri. Ipak, uvek sam bila odličan učenik i škola mi je bila veoma bitna, a u Srbiji nije moguće igrati na visokom nivou i studirati na dobrom fakultetu. Kako se približavala poslednja godina srednje škole, bila sam svesna toga sve više, iako to nisam htela da priznam. Pred sam kraj mog trećeg razreda, sestra se vratila u Srbiju na letnji raspust i odmah došla kod mene u Zrenjanin (u tom trenutku sam igrala u Zrenjaninu). Izašle smo na ručak u neki restoran kad mi je detaljno objasnila kako sistem u Americi izgleda, koje opcije mi se tamo otvaraju i predložila samo da istražim i pogledam koledže. Tačno se sećam tog dana i tog razgovora. Tako je sve počelo, prvo sam pogledala par snimaka, a onda sam počela da istrazžjem detaljnije i od tog trenutka nikad nisam ni odustala od Amerike.“

Na kom nivou je koledž odbojka u SAD i takmičenje u kojem učestvuješ?

„U Americi se igra odlična odbojka na koledžima. Mislim da mi uvek zaboravljamo da je američka reprezentacija jedna od najboljih na svetu, a sve te devojke su igrale koledž odbojku. Neke od njih nastavile su karijeru direktno sa koledža u turskoj ili italijanskoj ligi. U Amerci ima više divizija i konferencija sa stotinama ekipa, što otvara mogućnost mnogim igračima nevezano za njihov nivo i kvalitet. Ja sam ovde dosta napredovala, a liga koju igram je na višem nivou od lige koju sam igrala kod kuće. Naravno, bio je to ceo proces od prve do pete godine, ali ovde se trud i rad veoma cene. Sada sam u poziciji kapitena i startera.“

Klikni i komentariši

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Reklama

Ovo morate videti

Više u Odbojka