„Ma gde bio, verujem da si ponosan na mene. Tata, ovo je za tebe“, rekla je Aleksija Puteljas jedva se suzdržavši da ne zaplače prilikom obraćanja na ceremoniji dodele Zlatne lopte u organizaciji Frans fudbala.
Kapiten Barselone tek je treća žena u istoriji koja je dobila ovo prestižno priznanje, budući da je tek od 2018. uvedena kategorija za najbolju fudbalerku godine. Puteljas je obeležila 2021. budući da je predvodila Barsu do prvog trofeja Lige šampiona u klupskoj istoriji, a ujedno je pomogla „blaugrani“ da odbrani titulu i doda joj pehar nacionalnog Kupa.
Španija je danas posebno ponosna na nju, jer je Aleksija uradila ono što nisu generacije fantastičnih španskih fudbalera, koji su pronosili slavu Real Madrida, Barselone, ali i reprezentacije „crvene furije“. Naime, od 1960. godine Španije nije imala vlasnika Zlatne lopte. Poslednji kojem je pošlo za rukom da dobije najprestižnije pojedinačno priznanje bio je Luis Suarez Miramontes, koji je 51 godinu vodio Barselonu do titule.
Španci su i posle toga imali fantastične fudbalere koji su u raznim decenijama bili vedete svetskog fudbala. Real je dominirao šezdesetih sa Amansijom i Fransiskom Hentom, Barsa je sedamdesetih imala Asensija, osamdesetih je Emilio Butragenjo bio jedno od najznačajnijih imena u evropskom fudbalu, a devedesetih su to bili Raul, Jero, Gvardiola…
Šta tek reći o Ikeru Kasiljasu, pa neumornom tandemu Barselone Ćavi-Inijesta, zatim Serhiju Ramosu, Fernandu Toresu, Ćabiju Alonsu i igračima koji su objedinili svetsku i evropsku krunu u reprezentativnom takmičenju?
Niko od njih, međutim, na Pirinejsko poluostrvo nije doneo Zlatnu loptu, već se čekalo da Aleksija Puteljas prvo u vitrine katalonskog kluba prvi put unese trofej ženske Lige šampiona, a onda i da se okiti čuvenim priznanjem.
Tome se verovatno niko nije nadao kad je 2012. devojčici koja je rođena u porodičnoj kući samo nekoliko stotina metara od „Kamp noua“ ponuđen ugovor sa Barselonom. Bila je raspamećena od sreće, baš kao i njena porodica, sve zakleti navijači katalonskog kluba. Sreću i ugled morala je, međutim, da zasluži i da ide zaobilaznim putem. Preko Espanjola, pa Levantea vratila se na velika vrata u svoj omiljeni klub i promenila mu istoriju.
„Hvala svim saigračicama, svim trenerima i navijačima koji me čine srećnom. Hvala mom klubu. Privilegija je predstavljati ovde Barselonu“, rekla je Aleksija pošto što su joj uručili Zlatnu loptu, a onda je dodala:
„Ako mi dozvolite, posvetila bih ovo priznanje nekome ko će zauvek biti ponosan na mene. Sve ovo radim za tebe, nadam se da si ponosan na svoju ćerku, gde god da si sada, znaj da je ovo za tebe, tata.“
Puteljasovoj je otac preminuo kad je imala 18 godina. Dočekao je da je vidi kako debituje u najjačoj španskoj ligi za dame, ali ne i kako s kapitenskom trakom predvodi njihovu Barsu do nebeskih visina. Umro je samo dva meseca pre nego što je ono ponovo potpisala ugovor sa „blaugranom“.
„Odveo me na prvi trening i onda je nastavio da me vodi na svaki sledeći“, rekla je jednom prilikom u intervjuu za madridski As.
Majka, koja se na ceremoniji dodele Zlatne lopte priključila ćerki na bini zajedno sa Aleksijinom sestromm, nije imala ništa protiv toga da njena naslednica igra fudbal.
„Dolazila sam svakog dana iz škole kući sa modricama na nogama i onda je shvatila da je bolje da treniram fudbal, nego da imam modre noge“.
Pitali su Aleksiju u ponedeljak uveče posle ceremonije hoće li se sad uobraziti i izgubiti motivaciju posle istorijske sezone u Barseloni i nagrada koje je dobila prvo od UEFA za najbolju igračicu gdine, a onda Zlatnu loptu, a ona je rekla videćete već sutra.
A sutra, odnosno sinoć, Puteljasova je već bila na terenu i predvodila reprezentaciju Španije do pobede nad Škotskom 8:0 u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Kapiten Barselone postigla je gol i upisala asistenciju.
U prevodu, Aleksija se neće zaistaviti, već je krenula u juriš na novu Zlatnu loptu i samim tim na još jedan rekord.
